Iako je prve skautske veštine naučio u rodnoj Kanjiži kao desetogodišnjak davne 1955. godine, Bečejac Đula Žoldoš (70) se ozbiljno posvetio izviđačkoj organizaciji tek pre decenije i po. U međuvremenu je svu energiju usmerio na radne obaveze. Pošto je završio arhitektonsku školu u Subotici, pa odslužio dug domovini prema vojci, 1967. godine se zaposlio u tada poznatoj bečejskoj građevinskoj firmi „Zidar“, a osam godina kasnije je postao član jednog od najvećih jugoslovenskih giganata u agrokompleksu, PIK Bečej, i u „velikoj porodici“ ostao do penzije 1. jula 2008. godine.
Nije promenio struku, jer je bečejski kombinat za svoje potrebe imao RJ „Građevinar“. Napredovao je u poslu i od 1990. godine bio je rukovodilac „građevinaca“ u PIK Bečej. Sticanjem punoletstvo na rukovodećem mestu, usledio je odlazak u penziju.
-Za razliku od mnogih, koji ne znaju šta će sa sobom kada odu u penziju, ja sam se na vreme pripremio. Često sam sa svojom radnom jedinicom pomagao ovdašnjem Odredu izviđača „Ivo Lola Ribar“, koji je, uzgred rečeno, jedan od najstarijih u Srbiji, i vremenom sam poželeo da se aktiviram u organizaciji koja me je privukla još kao desetogodišnjaka. Uostalom, i pesma kaže „nikad nije kasno, kad se ljubi…“ Čvorove sam naučio da vežem kao dete, u zrelim godinama se nisam bavio osvajanjem zvezdica, već sam kao član rukovodstva Odreda dao svoj doprinos u organizaciji posla, započinje svoju priču Đula Žoldoš. Vreme je pokazalo da je takva odluka imala dvostruki značaj. Radeći sa malim izviđačima, Đula bači se pripremio i za porodični podmladak, pa sada bude od pomoći ćerki Eriki i zetu Atili kada treba priskočiti i pripaziti na dve lepotice, unuke Evu (12) i Anu (5).
-Problem je samo u tome što su oni u Subotici, a ja u Bečeju. Nije to sesti na bicikl i provozati se do mojih unuka. Ali, kad god postoji potreba, spreman sam da skoknem do Subotice i budem sa devojčicama. Za njih je olakšavajuća okolnost što su zetovi roditelji u Subotici i naše devojčice nikada nisu bez potrebne pažnje, dodaje deda Đula. Upravo sve veća želja da češće bude sa unukama, primorala je Đulu da zamoli rukovodstvo bečejskih skauta da ga razreše funkcije zamenik starešine Odreda, koju je unazad šest godina uspešno obavljao, ali je i dalje ostao u Upravi. Skautska uniforma je uvek ispeglana i spremna za aktivnost. Dragoceno životno i radno iskustvo koje je Đula stekao dobro dođe svima u Odredu. Pogotovo kada treba organizovati letnje ili četno taborovanje, razne izlete ili neku od manifestacija u lepo uređenom Izviđačkom centru kraj Radarske stanice.
-Potreba čoveka je da životno i radno iskustvo podeli sa nekim, da sve to stavi u funkciju. Ali, nije dobro ako stariji to nameću mladima, deci pogotovo. Odrasli bi morali da imaju sluha i da se spuste na nivo dece, da sa njima razgovaraju kao sa sebi ravnima. Ne mogu decu gledati svojim očima i zamišljati da su njima ravni. Deca su uvek deca i potrebno je vreme za odrastanje i sazrevanje. Kada se deci, bilo da su skauti ili unučad, tako pristupi, dobija se željeni efekat i deca brže i lakše sve upijaju. Ulaskom u skautsku organizaciju to mi je postalo jasnije i pomoglo da spremno dočekam unuke, ali i svu drugu decu, zaključuje Đula Žoldoš.
