Svesni su u Vaterpolo klubu Bečej da još nemaju potencijal za povratak u elitu, ali to ne znači da ova godina u najuspešnijem sportskom kolektivu bečejske opštine neće proteći u znaku radosti.
Prvobitno se smatralo da valja obeležiti dve decenije od najvećeg dostignuća bečejskog sporta, osvajanja titule evropskog prvaka, a onda se ispostavilo da je ove godine i 70. rođendan „igre u vodi“.
I dok se za prvi jubilej sve zna, jer je „drim tim“ sa Tise 27. maja 2000. godine, najzad, potvrdio vrednost u vodi i u bečejskom finalu savladao do tada, sa sedam titula evropskog prvaka, najuspešniji vaterpolo klub Starog kontinenta Mladost iz Zagreba, dotle je drugi, mada je pola veka stariji, stigao nekako iznenada!?
Decenijama se govorilo kako je vaterpolo u Bečeju počeo da se igra tokom leta 1947. godine između dva Šlajza u Velikom bačkom kanalu. Vremenom je klub postao organizovaniji, a epilog takvog prilaza su stvaranje povoljnijih uslova za treniranje i takmičenje što se odrazilo na sve bolje i bolje rezultate. Davne 1983. godine Bečejci su postali članovi jugoslovenske elite, koja je u to vreme važila za jednu od najkvalitetnijih vaterpolo liga na svetu, a krajem milenijuma iza nas i početkom aktelnog ređale su se „duple krune“ u domaćoj vodi. Ukupno ih je bilo šest u muškom, a i dame su trofejnoj niski pridodale svoje pehare. „Kruna“ rezultaskog uspeha je, svakako, pomenuta titula prvaka Evrope iz 2000. godine, uz napomenu da su se Bečejci godinu dana ranije okitili epitetom evropskog vicešampiona, kao i da su 1997. i 2001. godine bili četvrtoplasirani. Klub s takvim renomem zaslužio je da se sve to ovekoveči u pisanoj formi.
Čast da život kluba pretoči između dve korice pripala je potpisniku ovih redova. Međutim, kad sam počeo da „grebem“ po klupskoj istoriji, koja je oskudevala u dokumentaciji, „zapeo“ sam već na prvom koraku. Nije mi bilo logično da je klub osnovan 1947. godine, jer su tad najstariji članovi bili golobradi dvanaestogodišnjaci. Dilemu mi je otklonio jedan od pionira vaterpolo sporta u Bečeju.
-Istina je da su u klubu decenijama vodili da je osnovan 1947. godine, ali meni je majka umrla 1948. godine, a ja tada nisam ni znao šta je vaterpolo. Drugo, u to vreme je u našoj državi počeo nadaleko poznati Informbiro, te nikome nije bilo do osnivanja sportskog kluba. Istina je da smo osnovani u leto 1950. godine i to kao plivačka sekcija pri Sportskom društvu „Jovan Crveni“, saznao sam od žive legende kluba prof. dr Đurice Stojšića, koji je kao petnaestogodišnjak počeo da pliva i igra vaterpolo, čitavo punoletstvo provao u njemu kao igrač, trener ili predsednik, kasnije je bio savezni sudija, a epitet počasnog predsednika PVK Bečej s pravom mu pristaje već decenijama.
Kad je, definitivno, razrešen prvi zaveslaj vezan za osnivanje kluba, klupko je počelo da se odmotava. Nije Bečej preko noći izronio iz Kanala i „potopio“ Stari kontinent. Mnoge generacije su se pre toga „davile“ u mutnoj kanalskoj vodi, druge bile prezadovoljne izgradnjom betonskog bazena olimpijskih razmera u centru grada, a stvari su počele da se odvijaju uzlaznom linijom kad je 1987. godine osvanuo velelepni „hram sportova“ kraj Tise pod čijim krovom je, između ostalih sadržaja, bio i zatvoreni bazen.
Evropska titula je stigla kao plod punoletstva igranja Bečejaca u jugo eliti, ne znajući, tada, da je to bila „kruna“ za pola veka vaterpola u najvećem gradu kraj našeg parčeta Tise. Daljim istraživanjem, uz dragocenu pomoć koju su za života u pismenom i foto vidu ostavili članovi kluba, prvo Svetozar Ćirić Cvelaš i kasnije Emil Lozanov, uspeo sam da smestim između korica klupske monografije „Od Kanala do evrоpskog vladara“ ono što su decenijama gradile i izgradila brojne generacije bečejskih vaterpolista ilustrovano s više od 500 fotografija.
Polovinom 1950. godine stigla je u Sportsko društvo „Jovan Crveni“ preporuka funkcionera Pokrajinskog saveza za fiskulturu Milana Bate Ercegana da se iskoriste prirodni resursi i, poput ostalih vojvođanskih mesta, osnuje plivačka sekcija. Društveni zadatak da pomenutu preporuku realizuje dobio je Imre Biro, kojem kao zaljubljeniku u vodene sportove to nije teško palo. Naprotiv. Šetajući peščanom plažom s banatske strane Tise na Ljutovu, pratio je kupače i selektirao mladiće od 12 do 15 godina starosti za plivačku sekciju. Prvi treninzi su bili preplivavanje Tise po nekoliko puta. Srećom, bez negativnih posledica.
Kako su u to vreme propisi Plivačkog saveza Jugoslavije nalagali da zvanična takmičenja u plivanju moraju imati trke na 50 metara slobodno, 100 metara kraul, 200 metara prsno i 400 metara kraul u ženskoj i muškoj konkurenciji, a posle toga je obavezna bila vaterpolo utakmica, to se od raspoloživih plivačkih snaga formirala i vaterpolo ekipa. Pioniri vaterpolo sporta u Bečeju bili su golman Zoran Silberberg, te igrači Gliša Apić, Vilmoš Galontai, Nikola Gligorijević, Isidor Komanov, Branislav i Radoslav Mitrović, Stevan Nastasić, Milan Spajić, Andrija Stevanović Batan, Đurica i Lazar Stojšić… U prvo vreme svlačionica nije bilo i presvlačili se na strmoj obali Kanala, a kasnije je ostava od dasaka za čamce preuređena u svlačionicu.
Vreme je činilo svoje. Uslovi su postajali sve bolji, mladi Bečejci su s oduševljenjem prihvatili vaterpolo kao sport kojim su tokom letnjih ferija ispunjavali vreme, a sve je dobilo drugu konotaciju ulaskom u Prvu ligu. Više nije bilo mesta entuzijazmu. Uvođenje profesionalizma je bila neminovnost. U početku stidljivo, a vremenom je Bečej bio „vaterpolo meka“. Zahvaljujući društvenom-političkom rejtingu i činjenici da je bio jedan od direktora privrednog giganta „Sojaprotein“, bivši igrač, trener i predsednik kluba Đorđe Predin Badža okupio je istomišljenike i krenula je uzlazna linija. Angažovanjem prekaljenog vaterpolo stratega Vlaha Orlića na čelo stručnog štaba, počeli su da pristižu najkvalitetniji igrači. San svih generacija kraj Tise je počeo da se ostvaruje. Bečejci su napredovali koracima od „sedam milja“. Stigao je trofej kupa, a onda i titula prvaka Jugoslavije. Jedna, druga, treća…
-U Bečeju postoje vaterpolo ljudi koji su uspeli da stvore svetske uslove za rad u našem sportu. Malo je klubova u svetu koji imaju tako dobru organizaciju kluba, takav kvalitet stručnog rada sa svim uzrasnim selekcijama i u muškoj i u ženskoj konkurenciji, takav igrački potencijal, takvu publiku… Ima klubova koji imaju jedan od nabrojanih segmenata razvijen, neko dva, a u Bečeju je sve objedinjeno i na svetskom nivou. Kad sam došao u klub, olakšano mi je da ostvarimo zajednički zacrtane visoke ciljeve, koji se završavaju osvajanjem titule evropskog prvaka, govorio je, između ostalog, Vlaho Orlić po dolasku u Bečej.
Radovao se vaterpolo mag zajedno sa svima u klubu „duploj kruni“ u domaćoj vodi, ali nije, na žalost, i najavljenoj evropskoj tituli. To zadovoljstvo pripalo je cenjenom mađarskom stručnjaku Zoltanu Kašašu, kome je asistirao u oblasti fizičke spreme najtrofejniji bečejski trener Mirko Blažević, a u vodi su kapicu nosili, kapiten i golman Aleksandar Šoštar, zatim igrači, prema broju koji su na kapice imali, Predrag Zimonjić, Nedeljko Rodić, Goran Krstonošić, Nenad Vukanić, Ištvan Mesaroš, Aleksandar Ćirić, Veljko Uskoković, Laslo Tot, Aleksandar Šapić, Jogoslav Vasović, Balaž Vince, Nebojša Milić, Branko Peković i drugi golman Slobodan Soro.
Dvodnevni „fajnal for“ Lige šampiona u vaterpolu, 26. i 27. maja 2000. godine na otvorenom olimpijskom bazenu kraj Tise okupio je više od 5.000 navijača, što je stvorilo ambijent za nezaborav. „Drim tim“ je potvrdio vrednost, a onda je nastalo neopisivo slavlje u gradu. Pre, a ni posle toga, sličan ambijent nije se dogodio. Klub je pre pet godina evocirao uspomenu na deceniju i po od osvajanja „ušatog pehara“ i većina igrača odazvala se pozivu, te su ih Bečejci pozdravili u poluvremenu finala kupa Srbije, a potom su se družili u hotelu „Bela lađa“.
U klubu planiraju da oba jubileja istovremeno obeleže krajem avgusta ili početkom septembra ove godine. Kažemo planiraju, jer sve zavisi od aktuelne situacije sa pandemijom Kovid – 19. Aktuelni predsednik, inače 32. u klupskoj istoriji, Zoran Popov i njegov prehodnik, a sada predsednik VSV Goran Krstonošić, pripremili su okvirni program obeležavanja dva vredna jubileja.
-Planiramo da pozovemo sve igrače, trenere i rukovodstvo kluba iz vremena najvećeg klupskog uspeha, zatim veterane i sadašnje članove kluba, zaslužnima ćemo uručiti plakete, na prvobitnom igralištu između šlajzova će se organizovati revijalna utakmica mlađih kategorija, u Gradskom muzeju prezentovati izložba fotografija i kao „kruna“ svega biće promocija klupska monografija, jedinstveni su Goran Krstonošić i Zoran Popov.
