Naslušao sam se penzionerskih priča da kada se primi prvi penzionerski ček završava se s radom, bar onim ozbiljnijim. A ja, od kako sam treću godinu u penziji, radim, čini mi se, više i kvalitetnije.
Pišem naučne radove, eseja, plasiram ono što sam do sada napisao, a i ovo novo, ponekad održim i neko predavanje… Prosto mi je kratak dan, pa često ostajem duboko u noć da završim započeto, konstatuje prof. dr Živko Stakić.
Razgovor smo obavili na Gradskom stadionu kraj Tise, gde je započeo igračku karijeru, koju je prerano prekinuo kao igrač mladog tima Partizana zbog učestalih povreda. Ostao je u fudbalu i u tri navrata bio uspešan trener matičnog Bečeja. Trenerskim poslom se bavio dve decenije i taj izazov vodio ga je do Subotice na severu, pa skopskog Vardara na jugu, ostavio je traga, najviše u drugoligašu Rudaru iz Velenja, i na zapadu u Sloveniji, a bio je i Šumadinac u Aranđelovcu. Generacije srednjoškolaca u Bečeju usmeravao je prema sportu, a bio je i šef katedre na beogradskoj „Akademiji fudbala“. Stekao je dragoceno životno i teorijsko iskustvo i jedan je od retkih doktora nauka u svetskom fudbalu.
-Doktorska disertiacija „Istorija fudbala u Vojvodini“ postala je traženo štivo. Nalazi se u mnogim gradskim i školskim bibliotekama, u Vladi Republike Srbije, Arhivu SANU u Beogradu, Matici srpskoj u Novom Sadu, našim klubovima Crvenoj zvezdi, Partizanu, Spartaku, skopskom Vardaru, Rijeci na Kantridi, Hajduku na Poljudu, u Kristalnom muzeju na čuvenom Nou Kampu Barselone, pa u Budimpešti, Vankuveru, Velenju, Mariboru, Moskvi, Celju, Čikagu… Ipak, najdraže mi je bilo kada su me iz mog matičnog kluba Bečeja zamolili da im uručim štampanu i elektronsku verziju i da to bude početni klupske kapital bibliotečke zbirke, iskren je prof. dr Živko Stakić Pilja.
U znak zahvalnosti za atraktivno i kapitalno delo, u vojvođanskom ligašu su uručili plavo beli dres sa odštampanom „sedmicom“ i imenom Živko Stakić na leđima, a navijači su, kao nekada dok je poput vihora kraj desne aut linije špartao na igralištu kraj Tise, skandirali „Piljo, Piljo…“ .
-Dragocen poklon, koji na posebnom mestu čuvam u prodičnoj kući, a skandiranje „Piljo, Piljo“ u duši ponosno dodaje naš sagovornik. Drago mi je da će ovih dana i zavičajna zbirka Narodne biblioteke Bečej biti bogatija za štampano i elektronsko izdanje mog doktorata skraćenog sa 772 strane u najnovijoj verziji na 540 strana. Ovih dana šaljem CD Gradskom muzeju u Subotici, gde imam ugovorena i predavanja, pa Karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima, onda knjižnicama u Velenju, Ljubljani, Celju…
Poput Zmajeve izreke, „nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati“, Pilja je u svojim radovima prezentirao sve što je naučio i sada to deli sa drugima.
-Imam napisanu još jednu doktorsku disertaciju za Fakultet u Nišu – „Primena udarca u fudbalu u odnosu na situaciju u procesu igre“, pohvalio se prof. dr Živko Stakić, ali me je moj školski drug akademik Boško Tomašević, koji sada živi u Insbruku, ubedio da sve transformišem u knjigu sa 850 strana i naslovim je “Segment fudbalske tehnike“. Tako je Boško postao „kum knjige“, koja čeka donatora za štampanje.
Posebna priča je kako je doktorat stigao do Kristalnog muzeja na Barsinom Nou Kampu?
-Istraživanjem sam došao do podatka da je golman Mađarske reprezentacije Ferenc Platko 1920. godine stigao u ovdašnju Kulu da brani i bude trener. Ostao je tri godine i udario temelj u to vreme savremenom stručnom radu fudbala u Kuli. Iz Kule je, preko rodne Budimpešte, stigao u Barselonu, gde je branio sedam godina, a potom nastavo igračku, a kasnije trenersku karijeru u Južnoj Americi i to u argentinskim velikanima Boka Juniors i River Plata, završio je u čileanskom Kolo Kolo, a 1983. godine je kao osamdesetpetogodišnjak umro u čileanskoj prestonici. Bio je izuzetno popularan u Bareceloni, pa mu je renomirani španski pesnik Rafael Alberti Merelo napisao prvu fudbalsku pesmu – odu, koja je u mom doktoratu prezentirana na originalnom španskom jeziku, a čiji je deo teksta dugo godina bio himna Barselone. Tražili su da im počaljem moju štampanu i elektronsku verziju doktorata da je postave uz bistu Ferenca Platka u Kristalnom muzeju, što je za mene bila čast, završio je svoju priču prof.dr Živko Stakić.
