Mladima u Srbiji je vrlo teško da ostvare svoja radna prava. Teškoće sa kojima se susreću prilikom traženja posla su raznolike. U Srbiji je, prema nekim procenama, 45 odsto mladih nezaposleno, a pored nezaposenosti, najveći problem je njihova neaktivnost.
Jedan od načina kako mladi mogu biti aktivni jeste volontiranje. Elementi definicije volonterskog rada su da je to: dobrovoljan rad, svestan rad, društvena korist, lično uverenje osobe koja volontira, određeno vreme, pomoć. Najčešći razlozi za volontiranje mladih iz Temerina sa kojim sam razgovarala na ovu temu su: zadovoljstvo u obavljanju zajedničkih aktivnosti sa drugim ljudima, popunjavanje slobodnog vremena, potreba za samopotvrđivanjem i osećajem korisnosti, kao i zadovoljstvo poslom od kojeg nemaju finansijsku nego ličnu satisfakciju, jer rade ono što vole.
Volontiranje je i jedna od mogućnosti mladih za zaposlenje. Iskustva Marka Menićanina i Nemanje Obradovića upravo govore o tome.
Marko Menićanin, iz Temerina, završio je Pravni fakultet u Novom Sadu na smeru unutrašnjih poslova, nakon čega je stekao zvanje diplomirani pravnik. Nakon studija prijavio se da volontira u Prekršajnom sudu u Novom Sadu na poziciji sudijski pripravnik – volonter. Kao razlog za volontiranje navodi mogućnost sticanja znanja i iskustva koja će mu pomoći da nađe zaposlenje.
Koji je tvoj osnovni razlog zbog kog si se prijavio da volontiraš?
– Dva meseca nakon završetka studija svojevoljno sam se prijavio da volontiram jer sam volontiranje smatrao kao ulaznicu u pravosudni sistem. Volontiranje nisam doživljavao kao teret već nešto što će se vratiti i isplatiti, gde imam mogućnost sticanja znanja iskustva. Imao sam sreću da je u periodu dok sam volontirao izašao konkurs za radno mesto na poziciji sudijski pomoćnik na koji sam aplicirao i ubrzo zasnovao radni odnos jer sam ispunjavao sve uslove.
Da li misliš da na lokalnom nivou treba da postoji neko,nešto (institucija, organizacija) ko bi koordinisao volonterski rad u lokalnim zajednicama, vladinim i nevladinim organizacijama?
– Mislim da treba da postoji neko ko bi koordinisao volonterski rad i da bi volonterski servis doprineo da mladi nađu posao, samim tim bi imali uvid u broj radno sposobnih mladih odnosno u ljudske resurse kojim raspolažemo.
Šta bi konkretno, prema tvom mišljenju trebalo da bude regulisano zakonom o volontiranju?
– Zakonom o volontiranju bi trebalo da bude regulisano koliko studenti moraju da provedu vremena u volontiranju kako bi došli do radnog odnosa, jasna definicija volonterskog rada, ko sve može da bude volonter, vreme angažovanja.
Opiši mi svoj odnos kao volontera sa mentorom u toku volontiranja?
– U toku procesa učenja imao sam pažnju mentora koji je bio dostupan u svakom momentu, otvoren za rad i pratio me je u procesu učenja. Supervizija je najvažniji deo u procesu učenja i mogu se pohvalliti da je mentor bio prisutan i u procesu podrške kao i u nadzornom procesu što mi je mnogo značilo. U periodu u kom sam volontirao bio sam jedini volonter pripravnik i što mi je dodatno značilo jer mi je mentor nesmetano i nesebično pružao maksimalnu pažnju i podršku u radu i učenju, nakon čega sam stekao uslov da polažem pravosudni ispit. U periodu spremanja pravosudnog ispita imao sam mogućnost da koristim zakone, komentare i elektronsku bazu suda što mi je mnogo značilo u učenju.
Mentor u toku volontiranja Marka Menićanina bio je predsednik Prekršajnog suda u Novom Sadu, Kozarski Kamenko koji za volontiranje kaže „Volontiranje je vid učenja koji će volontere osposobiti da jednog dana budu, ako ne najbolji, onda dobri sudijski pomoćnici.”
Kakva je procedura angažovanja i uključivanja volontera i volonterki?
– Nakon oglašavanja volonterskog programa zainteresovani za volontiranje se prijavljuju tako što donesu svoj CV i diplomu kao potvrdu da su završili studije, zatim sekretar, odnosno predsednik intervjuišu prijavljene gde se u razgovoru utvrđuje zainteresovanost i obaveštenost o vrsti posla. Nakon čega sledi uvođenje i obuka volontera i volonterki. Često se dešava da nam dolaže studenti koji žele da volontiraju u toku studiranja kako bi razvili svoje veštine i stekli nove primenjive, stekli radno iskustvo, da rade nešto praktično i korisno.
Koje poslove volonteri rade u sudu?
– Volonteri u sudu obavljaju isključivo posao vezan za struku, administrativne poslove vezane za pripremu suđenja, prisustvo suđenju kao i proces donošenja odluke.
Recite mi nešto više o vašoj ulozi kao mentor i odnosu sa volonterom?
– Mentorski rad posle profesorskog rada je najteži, jer je to odnos stariji kolega – mlađi kolega gde bi stariji kolega trebao da prenese znanje i iskustvo na mlađeg, što je u početku zaista teško. Odnos se zasniva na međusobnom poštovanju i saradnji. Zahteva ulaganje vremena, posvećivanje pažnje, ukazivanje na greške i drugo.
Na koji način vrednujete i nagrađujete volontere?
– Volonteri nakon volonterskog rada imaju pravo da polažu pravosudni ispit što je jedan vid vrednovanja, isto tako mentor uvek može da nagradi volontera mišljenjem, odnosno rešenjem o volontiranju.
Predsednik suda, Kamenko Kozarski dodaje da se u toku volontiranja volonteri upoznaju sa pravim odnosima u društvu, i da je volontiranje bitan segment u društvu jer mladi ulaskom u sistem gde su nadređeni i podređeni uče šta je život.
Oblasti društvenog života u kojima je zastupljen volonterski rad su: u medicinskim centrima, u školama, u kulturnim ustanovama, u domovima za decu bez roditeljskog staranja, u domovima za decu i omladinu ometenu u razvoju, u ustanovama socijalne zaštite, na fakultetima, u profitnim organizacijama i organima državne uprave. Volonterski rad je najzastupljeniji u nevladinim organizacijama.
Nemanja Obradović, rođen je 16. marta 1992. godine i živi u Temerinu. Završio je srednju ekonomsku školu „Svetozar Miletić“ u Novom Sadu. Volontirao je u Udruženju za inkluziju osoba sa invaliditetom i tako je počeo da se bavi omladinskim aktivizmom. Aktivno se priključio radu Kancelarije za mlade opštine Temerin u septembru 2009. godine.
Reci mi nesto više o volontiranju iz tvog ugla?
– Volontiranje predstavlja naše aktivno učešće u pripremi, realizaciji i evaluaciji aktivnosti koje doprinose nama, našoj zajednici i društvu uopšte. Od malena sam imao izraženu potrebu za učešćem u dinamičnim edukativnim, kreativnim i kulturnim aktivnostima, upravo tako sam i počeo da volontiram… Prvo sam bio korisnik raznih aktivnosti i programa, zatim sam se uključio u njihovu organizaciju da bi danas bio inicijator različitih aktivnosti.. Mislim da volontiranje, kao i aktivizam dolazi iznutra, iz vrednosnih uverenja i načela u koje verujete. U svakom društvu ima stvari koje treba popravljati, a one se ne menjaju same. Menjaju ih ljudi svojim trudom, zalaganjem, pokušajima i upornošću. Menjaju odnose, zakone, način življenja… Naposletku, menjaju i sebe. Meni je moj aktivizam pomogao da upoznam sebe, da unapredim i praksam različite veštine, steknem različita znanja, upoznajem nove, zanimljive ljude, steknem važne kontakte, shvatim uloge različitih društvenih aktera, putujem, družim se…
Navedi razloge zbog kojih si volontirao? Šta te je motivisalo?
– Osnovni razlog mog prvog nivoa aktivacije jeste želja da učestvujem u organizaciji nekih zanimljivih aktivnosti. Zanimalo me je kako to izgleda iz tog ugla, a u isto vreme mi je bilo jako primaljivo i izazovno da postavim sebe u tu ulogu da nosim neke aktivnosti. Onda sam uz ostale volontere i aktiviste shvatio da mi moje učešće i preuzimanje odgovornosti pomaže da se oslobodim za rad sa ljudima, da na taj načim bolje razumem okolinu i konačno mogu da izrazim sebe.. Kako je aktivizam uvek spontan, neplanirano me je na jednom stručnom predavanju privukao rad sa osobama sa invaliditetom. Doneo sam odluku da se aktiviram i istražujem tu oblast. Tako je moje aktivističko delovanje počelo u Udruženju za inkluziju osoba sa invaliditetom. Od tada do danas nadograđujem svoja znanja u ovoj oblasti. Krajem 2010. godine prošao sam prvi procesni trening koje me je snažno podstakao da učestvujem i menjam okolinu. Počeo sam da putujem. Od 2010. do 2012. godine prošao sam brdo obuka za rad sa mladima, rad u civilnom sektoru, razvoj organizacijskih veština i znanja, pisanje projekata i razvoj programa itd.. Mislim da me je za svaki projekat ili program motivisao drugačiji cilj, drugačiji poriv, promena, potreba koju treba ispuniti. I danas kad imam posao u sličnoj sferi i dalje volontiram na raznim pozicijama, jer me to istinski ispunjava i raduje.
Gde si sve volontirao i na kojim pozicijama?
– Sećam se da sam još u osnovnoj školi bio aktivan u odredu izviđača, gde sam predavao čvorologiju mlađim razredima. Tada me je jako motivisala pozicija mlađeg vodnika.. Tada nisam bio svestan svog aktivizma, čak ni par godina kasnije, u srednjoj školi kada sam volontirao na poziciji personalnog asistenta pri Udruženju za inkluziju osoba sa invaliditetom. Kako kod nas volontiranje nema jasan okvir, moje volontiranje u NVO sektoru podrazumevalo je iniciranje aktivnosti i ulaženje u različite uloge. Onda sam shodno aktivnostima preuzimao ulogu npr. voditelja programa, ili koordinatora akcije… Počeo sam da vodim sastanke, da informišem druge mlade o aktivnostima koje sprovodimo, da pregovaram sa lokalnim partnerima, zastupam stavove organizacije i sl. Tako sam počeo da koordinišem različite volonterske projekte, da u aktivnostima uzimam veća zaduženja. U junu 2011. došao sam na mesto koordinatora Info centra kao saradnik Kancelarije za mlade opštine Temerin na projektu „Pravimo naš prostor“ koji finansira Unicef , Fond Španske Vlade i Vlada Republike Srbije u okviru UN projekta „Podrška nacionalnim naporima za promovisanje zapošljavanja mladih i upravljanje migracijama“ (YEM projekat). U nastavku projekta dobio sam mesto asistenta koordinatora projekta a od marta 2012. sam upravljao programskim aktivnostima Omladinskog kluba opštine Temerin. U junu 2013. godine postao sam predsednik udruženja „Centar kreativnog okupljanja“ iz Temerina. Kroz dve godine rada u ovom udruženju realizovao sam preko 10 projekata i održao preko 20 edukacija iz oblasti neformalnog obrazovanja za osnovnoškolce, srednjoškolce i nastavnike u školama u Južno-bačkom okrugu. Kroz projekat „Profesionalizacija lokalnih samouprava za upravljanje omladinskim servisima“ u organizaciji Centra za omladinski rad, a u skladu sa kurikulomom Nacionalne asocijacije praktičara i praktičarki omladinskog rada (NAPOR), u aprilu 2013. stekao sam licencu u oblasti omladinskog rada – Koordinatora programa omladinskog rada (drugi stepen). U julu 2015. godine počeo sam da radim u Sekretarijatu Nacionalne asocijacije praktičara i praktičarki omladinskog rada NAPOR, na poziciji programskog koordinatora, gde se i danas nalazim.
Aleksandra Malinović, polaznica obuke „Pokreni mehanizam”
