Ni starijeg i nižeg čoveka, ne i lakšeg, u gledalištu jubilarne desete bokserske profi revije u Bečeju, ali ni grlatijeg i duhovitijeg od Lazara Stanisavljevića (80), koji je, zbog manjka centimetara, među sugrađanima poznatiji kao „mali Laza“ ili „Lazica“.
-Šta si se ukipio, kreći se, ništa ne vidim, dobacio je sudiji Lazica, a nešto kasnije i treneru jednog od boksera. To si trebao da mu kažeš pre borbe, a ne sad, kao da te on čuje.
Sve se to uklapa u biografiju zanimljivog (vele)majstora raznih zanata.
-Ja sam „fadipovac“ od glave do pete. Mada niskog rasta, to je veliko. Zanat sam izučio u Beogradu, pre vojske radio godinu dana u „Bečejtransu“ i godinu i po u „Zidaru“, a po skidanju vojničke uniforme obukao radno odelo „Fadipa“ i nosio ga do penzije 1997. neprekidno 32 godine, sa primetnom setom se seća Lazar Stanisavljević. Ta moćna kompanija je od mene, kao i mojih kolega, stvorila prave znalce svog zanata, a ja sam bio metalostrugar i brusač reznog alata. Stigao sam da budem aktivan i van struga, kao predsednik Radničkog saveta, sindikata OUR-a „Fadip-IFC“, naročito osetljive Komisije za dodelu stanova… Danas su mladima te funkcije nepoznate, ali su nekad bile veoma značajne.
Privredni gigant i najveći bečejski izvoznik je decenijama uspešno trajao. Danas ga nema, pa se samo od sebe nametnulo pitanje šta je, po mišljenju „Malog Laze“ dovelo do „Velike propasti“.
-Dok sam radio, promenilo se jedva desetak direktora, a za samo pet godina od mog odlaska u penziju, koliko je prošlo do propadanja firme, bilo ih je nekoliko. Po mom skromnom viđenju, „Fadip“ je propao, pre svega, zbog neizmirenih dugovanja prouzrokovanih lošim vođenjem firme od rukovodstvom, ali je još mnogo toga tu bilo. Nema „fadipovca“ koga srce ne bili zbog takvog kraja firme kojoj smo dali i koja je nama dala sve, vajka se Lazica.
Mnogo mu je lakše i lepše da priča o svojoj ljubavi prema „pesničenju“, zvanično zvanom plemenita veština.
-Bilo mi je 12 godina kad sam prvi put sam gledao boks meč u dvorištu sadašnje Ekonomsko-trgovinske škole i od tada nijedan u Bečeju nisam propustio. Žao mi je bilo kada je klub prestao sa aktivnostima, a obradovao se kad su krenule profi revija. Volim i atletiku, a od fudbala pratim samo međunarodni, prešaltovao se Lazica brzo na sportska dešavanja.
Više od dve decenije stiže mu penzija, ali ne može da sedi zaludan.
-Čeprkam oko oštrenja raznih sečiva preko cele godine. Od novembra do marta ne mogu da dignem glavu od oštrenja noževa za klanje i mašina za mlevenje mesa, kasnije dolaze kuhinjski noževi i kosilice za travu. Ranije su bili majstori oštrači, a sad je sve spalo na nas dvojicu „fadipovaca“. Moj kolega živi u Novom selu i opremljeniji je, jer ima magnetnu brusilicu, a ja sve moram ručno, ali imam više posla. Nisam skup i oštrenje noža, zavisi od dužine, košta od 20 do 70 dinara. Kaplje koliko-toliko i ne žalim se, a ni mušterije ne mogu da se žale na urađeni posao, ne da Mali Laza na svoj zanat.
Kad nije u radionici, zauzet je ribolovom.
-Svakodnevno pecam, isključivo pre podne. Nemam ustaljeno mesto niti sam „specijalista“ za neku ribu. Ponesem tri štapa, uglavnom radi bele ribe, mada nemam ništa protiv ako se zakači i neko šaranče. Ali, za razliku od ostalih, ja utefterim svaku koja mi se zakači za mamac, gde je „pala“, koliko bila teška i kome sam je, ako sam, prodao. Zato pouzdano znam da sam lane od početka do kraja sezone upecao 412 kila, s ponosom naglasi Lazica.
