Među 144 ljudi, koliko je trenutno u opštini Bečej u obaveznoj samoizolaciji, nalazi se i mladi Miloš Bučić koji je, nakon otkaza u fabrici u Sekešfehervaru u Mađarskoj, morao da se vrati kući.
Naš sagovornik je, zajedno sa desetak drugih državljana Srbije sa kojima je radio u maloj fabrici u, kako se još naziva, Stolnom Beogradu, prvo u drugoj polovini marta poslat na dvonedeljni neplaćeni odmor, da bi 6. aprila bio obavešten o prestanku radnog odnosa.
Miloš Bučić je samo jedan od najmanje 200 radnika iz naše zemlje, prema njegovoj proceni, koji je u mađarskom gradu, inače, glavnom gradu županije Fejer, ostao bez radnog mesta, budući da su fabrike u kojima su radili, mahom prestale da imaju potrebe za radnom snagom, kako su dani pandemije tekli.
Srećan što nije morao da ide u neki od centara u kojima su smeštani pojedini državljani Srbije nakon povratka iz inostranstva, ove nedelje se, doduše očekivano, vratio u Bečej. Dani obavezne samoizolacije teku sporo, jer ne sme da napušta dom, ali je, svakako, bolje biti kod kuće, nego nekom u kolektivnom centru, kaže naš sagovornik.
– Pratio sam dešavanja u Srbiji, a posebno otkako je uvedeno vanredno stanje i policijski čas. U Sekešfehervaru nije bilo takvih mera, ali su se ljudi pristojno ponašali na ulici i na javnim mestima – vodili su računa o distanci, naročito u prodavnicama i bankama, gde su još na početku pandemije obeležena mesta za stajanje u redu, nosila su se sredstva zaštite i opominjali su pojedince koji to, svesno ili nesvesno, nisu činili. Sve u svemu, ljudi su se ponašali odgovorno od samog početka. Moje kolege i ja se nismo kretali kao inače, već isključivo u fabrici i u smeštaju, a ponekad smo išli do prodavnicu u nabavku, započinje priču mladi elektrotehničar računara koji je više od godinu dana proveo u, kako kaže, gradu u koji, čim se ovo završi, želi da se vrati.
– Mom poslodavcu je opao obim posla, proizvođači automobila su prestali da naručuju delove u meri u kojoj su to ranije radili. Jednostavno, dogodila se lančana reakcija izazvana pandemijom korona virusa i prestanak radnog odnosa sam i očekivao. Jednostavno, rečeno nam je da prestaje saradnja sa agencijama za zapošljavanje iz Srbije i tako više nije bilo mesta za moje kolege i mene, iskren je Bučić. Ipak, nije mu bilo prijatno u trenutku kada su on i njegove kolege obaveštene da za jedan dan moraju da se spakuju iz smeštaja u kom su boravili i da se vrate u Srbiju. Neki su to teško podneli, a nekima je laknulo nakon takve odluke poslodavca, dodaje naš sagovornik.
Osim državljana Srbije, u manjoj fabrici, jednoj od brojnih u razvijenom gradu Mađarske, rade i Ukrajinci i Slovaci. Sudbinu državljana Srbije, prema navodima našeg sagovornika, doživeli su i Ukrajinci, te su i oni ostali bez posla.
– Poslodavac nas je ispoštovao i regulisao svoje obaveze, sve nam je plaćeno. Po dobijanju saglasnosti od ambasade Srbije u Mađarskoj, što je rešavala agencija za posredovanje u zapošljavanju, seo sam u auto i zaputio se prema granici. Sam postupak prelaska granice u ovo doba kada su one zatvorene je takav da je granična policija obaveštena koliko nas će u tom danu da pređe, čeka se da se svi okupimo. Konkretno, proveo sam pet sati čekajući na graničnim prelazima. Moja je sreća što sam išao sopstvenim vozilom i što sam ipak uspeo da stignem kući do početka policijskog časa. Moj kolega iz Vranja je imao dodatne troškove oko prevoza do kuće – kombi prevoz ga je koštao 300 evra, a plus je morao da iznajmi kuću da se ne bi kretali tokom policijskog časa. Naime, dobili smo oprečne informacije o našem kretanju do kuće, na granici su nam jedni rekli da posle 17 sati ne smemo da se zateknemo napolju, a neki da, zbog naše situacije, možemo da nastavimo put, jer imamo sa sobom dokument koji to potvrđuje. Tako je policija u 17.15 zatekla na putu kolegu iz Užica i, kada im je pokazao papir sa granice, pustili su ga da nastavi bez ikakvih posledica, priča svoje i iskustva drugih radnika mladi Bečejac.
Samoizolacija, jer je došao iz zemlje u kojoj je potvrđen korona virus, trajaće dugih 28 dana. Miloš Bučić nije nigde testiran na novi virus, ali ga policija zove telefonom i obilazi na kućnoj adresi, koju je rekao njihovim kolegama na granici. Osim policijaca, kontaktiraju ga i volonteri sa Medicinskog fakulteta u Beogradu.
– Svakog dana, i to više puta dnevno, zove neko. Ili je policija, ili su volonteri sa fakulteta. Mi smo morali da se javimo Zavodu za javno zdravlje u roku od 24 časa kako smo ušli u zemlju da bi oni dalje obavestili policiju koja proverava da li se pridržavamo obaveznih mera. I jedni i drugi me pitaju da li imam simptome bolesti i kako se osećam, a sa nekim i malo duže porazgovaram. Svi su korektni, zaista nemam zamerki i radim to što se od mene traži, objašnjava Bučić.
Kada pandemija korona virusa prođe i kada se stvore uslovi naš sagovornik planira da se vrati u Sekešfehervar jer u Mađarskoj vidi svoju budućnost.
– Čekam da me agencija zove za posao koji bi bio u istoj regiji jer za nju imam radnu dozvolu. Ne planiram da se vratim u fabriku u kojoj sam radio, već se nadam poslu u nekoj drugoj. Zadovoljan sam životom u Mađarskoj, konkretno u tom gradu koji mi je po meri – tamo vidim mogućnost za pristojnu zaradu, za napredovanje u karijeri. Pored toga, mnogo mi je drago da imam priliku da učim mađarski jezik koji je i jezik sredine iz koje dolazim i lepo ga je znati kad dođem u Bečej, kao i dok sam tamo, naravno. Dopada mi se taj grad za koji mogu da kažem da ima prosperitet, a i nudi sve što mladom čoveku treba – ima dosta sadržaja, živ je, snabdeven je svim i svačim, blizu su evropske metropole, završava naš razgovor Miloš Bučić.
