Umesto da se posle podne, kao većina njegovih ispisnika, druži s kaučem, Bečejac Živko Belanov (72) seda na bicikl i okreće pedale. Tako je obišao sve atraktivne destinacije u Potisju, a i šireg regiona, nekad sa suprugom Ankicom (65), ali češće sam. Prepodnevni program kućnog snabdevanja, pešice ili velosipedom, služi mu za zagrevanje.
-Zavisno od vremena odredim deonice, veli Živko. Uglavnom nisu kraće od tridesetak kilometara, ali ima i znatno dužih, od lepih prolećnih dana do kraja oktobra. Kad zazimi, vozim sobni bicikl. Najmanje 30 minuta, a obično ceo sat. Tako već četiri decenije, a otkako sam 2000. godine otišao u penziju, to je svakodnevni ritual. Bisage popunim odgovarajućom odećom ako me zadesi nevreme, rezervnom gumom, pumpom, vodom, nečim za grickanje, a ima mesta i za limenku piva. Kad je kiša, izvadim kabanicu i nastavim.
Rodom je iz Martonoša, ali se kao trogodišnjak s roditeljima preselio u Bečej i za sva vremena ostao.
-Za školskih raspusta išao sam u zavičaj kod strica, njega više nema, ali jednom godišnje žena i ja skoknemo, naravno biciklom. Nostalgija je to, ne pušta. Ima do tamo oko 70 kilometara, poranimo, obiđemo selo, odmorimo se i predveče nazad. Nije strašno voziti bicikl, noge se brzo adaptiraju i, gotovo, same okreću pedale dva-tri sata u cugu, već je teško naučiti da se sedi toliko dugo u sedlu. Ture do Bačke Topole, Bisernog ostrva, Zrenjanina, Novog Sada ili dvorca Bogdana Dunđerskog su mnogo puta „overene“. Pravimo žena i ja zajedno plan da vidimo mesta u kojima nismo bili. Kad je urađen put u Banatu iza mosta preko Tise kod Ade, išli smo do Bočara, tu smo se u lepo uređenom parku odmorili, osvežili vodom iz ekološke česme, a onda vratili banatskom stranom preko Novog Miloševa, obišli Araču, pa preko mosta kod Novog Bečeja nazad u Bačku. Tura do Zrenjanina kreće preko Novog Bečeja, a u povratku prođemo kroz Aradac, pa preko Žablja nazad u Bečej, otkriva vrsni poznavalac geografije Vojvodine Živko Belanov.
U mladosti je bio vaterpolista, ali je morao i raditi za platu.
-Vaterpolo je tad bio isključivo letnji sport. Počeo sam, u Kanalu između dve ustave, većs 15 godina, čim sam upisao šegrtsku školu. Uglavnom sam nastupao za juniorski tim, a posle dobijao šansu, kad je obezbeđena pobeda, da igram za seniore. No, počeh da radim u „Zidaru“, gde se na građevini ostajalo od jutra do mraka i završi se moja karijera. Biciklizam mi je, ipak, rekreacija. Ranije sam vozio oko 25 kilometara na sat, a sada između 18 i 20 kilometara. Neću da se trkam, imam vremena, važno je da ovako čuvam zdravlje, objašnjava Živko Belanov.
Bio je na plati i u „Univerzalu“, „Komunalcu“, a od 1977,naredne 23 godine kao majstor osmoljetke „Zdravko Gložanski. Od tad „ima kad“, pa sve češće jaše velosiped. I to pravi, trkački, kakve, sa sve opremom, koriste profesionalci na svetskim „turevima“ i „đirovima“.
