Borislava Beba Perić Ranković osvojila je zlatnu medalju na Paraolimpijskim igrama u Rio de Žaneiru u stonom tenisu – klasa 4 i pokazalo se da je s pravom bila „barjaktarka“ Srbije na svečanom otvaranju Igara. U velikom finalu savladala je Kineskinju Mijao Žang rezultatom 3:2 (11:4, 6:11, 7:11, 11:3, 11:6). Tako su se „srebra“ iz Pekinga 2008. i Londona 2012. godine pozlatila u Riu.
U međuvremenu je naša Beba osvojila sve drugo što se osvojiti moglo, čak je, poput tenisera Novaka Đokovića, izabrana za najbolju sportistkinju sveta minule godine među osobama s invaliditetom. Sve su to izuzetni sportski uspesi sportistkinje s invaliditetom, ali mi ovom prilikom želimo da podsetimo vreme kadaje Beba ostvarila najveći životni uspeh. Tekst je objavljen 14. aprila 2010. godine na sportskoj stranici novosadskog Dnevnika.
Beba dobila bebu
Nisu daleko od istine oni koji kažu da sve ide iz glave. Dobro i zlo. Kada je glava bistra, onda ništa nije nedostižno. Čak i telesni hendikep. Mnogo je potvrda ovakve konstatacije. Junakinja naše priče Bečejka Borislava Beba Perić-Ranković je najbolja potvrda toga. Iole bolji poznavaoci sportskih prilika u nas, ali i svetu, nisu mogli da ostanu ravnodušni posle minulih Paraolimpjskih igara u Pekingu 2008. godine, gde je „Beba nacionale“, brojnoj kolekciji odličja sa evropskih i svetskih prvenstava i kupova, pridodala olimpijsko „srebro“ u stonom tenisu.
Iste godine, ubrzo posle uspeha u prestonici najmnogoljudnije zemlje naše planete, Borislava je dvoipogodišnju ljubavnu priču s Beograđaninom Milenkom Rankovićem zaokružila venčanjem. I tu nije kraj idili dvoje odvažnih ljudi. Ove godine, 22. januara, stigla je kruna zajedničkog života Bebe (38) i Miše (40). Novorođena zdrava devojčica Dragana sada je prava beba i biser porodice.
– Presretni smo i prezadovoljni. Ja pogotovo. Uloga majke mi je još uvek pomalo neobična, ali mi, s obzirom na moje stanje da sam vezana za invalidska kolica, ne predstavlja problem. Naravno, Miša najviše vremena provodi s bebom, tu se babe i dede, ali ostanemo nas dve same po par sati i dobro funkcionišemo. Za sada se nisam okušala u kupanju deteta, ali ostale stvari uspevam i sama da uradim. Kada malo odraste biće teže, jer ćemo i ona i ja biti u kolicima. No, imajući u vidu da se moj Milenko dobro snašao sa ovolikom Bebom, verujem da će i sa malom bebom, zaključuje mama Beba.
Po ko zna koji put se potvrdilo da osobe s invaliditetom ne treba drugačije posmatrati. To što je neko hendikepiran i ne može da se kreće, ne znači da ne razmišlja ispravno. I radi.
– Posle samo deset meseci rada u stolarskoj radionici, nastradala sam 1994. godine na radnom mestu, jer me je poklopio teret. Period oporavka trajao je 15 meseci i onda sam se, mada u kolicima, vratila poslu u istoj firmi. Istina, u prvo vreme sam radila u kancelariji, ali me to nije ispunjavalo. Bilo je suviše stereotipno. Tražila sam da se vratim u proizvodni pogon. Tek tada sam počela da se vraćam u pravi život. Ravnopravno sam radila kao i zdrave osobe. Time sam dokazala da osobe s invaliditetom ne treba gledati drugim očima, jer mogu da se nose sa radnim obavezama. Naravno, ne baš svim, ali ako im se ukaže prilika mogu biti od koristi. Najvažnije je da hendikepirana osoba razreši neke dileme u svojoj glavi, da sama realno proceni šta može, a šta ne. Posle toga više ništa nije teško, prenosi svoje viđenje života u kolicima Borislava Perić-Ranković.
Prolazili su meseci, godine… Beba je i dalje bila temperamentna devojka, koja se, posle radnih obaveza, često viđala s društvom u gradu. Tako je i pao dogovor da se, kao bivša talentovana košarlašica, ponovo oproba u sportu na takmičenjima paraplegičara i kvadriplegičara. Naravno, oprobala se s momcima iz novosadskog košarkaškog kluba invalidnih lica u igri pod obručima, a onda je 2003. godine već afirmisani Zlatko Kesler dao stonotenski reket u ruke i više nije bilo povratka.
– Bavljenje sportom mi je umnogome promenilo život. I životnog saputnika sam upoznala na jednom od takmičenja u Beogradu. Roditelji, Ljubica i Branko, bez čije pomoći ne bi uspela da prebrodim prve najteže dane, uvideli su da sam u sportu našla sebe i pomogli mi da kupim stan u Novom Sadu. Tako smo Milenko i ja, zbog sporta i želje da zajednički živimo, napustili svoje sredine, Bečej i Beograd, i sada smo Novosađani. Ustvari, naša Dragana je prava Novosađanka. Živimo bez ikakvih predrasuda, kao skladna porodica. Želela bih, mada znam da je to teško, da prvo što više osoba s invaliditetom shvate da nisu manje vredne osobe, a onda će i drugi početi tako da razmišljaju, savetuje Borislava Perić-Ranković.
Koliko god pokušavamo da skrenemo pažnju s sporta, Beba to ne dozvoljava. Oči joj zastakle, osmeh se pojavi na licu čim se povede reč o stonom tenisu. Razumljivo, jer je reč o aktuelnoj evropskoj prvakinji i prvorangiranoj na svetskoj listi u klasi T-4, ali i vrlo angažovanoj članici Paraolimpijskog komiteta Srbije.
– Do sedmog meseca trudnoće sam redovno trenirala, jer nisam imala nikakve tegobe. Znači, peti je mesec kako imam pauzu, ali neće još dugo tako biti. Već krajem narednog meseca planiram da se uključim u rad i počnem pripreme za Svetsko prvenstvo tokom oktobra u Južnoj Koreji, gde mi je cilj da se vratim s dve medalje, u pojedinačnoj i ekipnoj konkurenciji, nikada ne napušta optimizam vrhunskog sportistu i vrhunskog čoveka Borislavu Bebu Perić-Ranković.
Napisano: 14. 4. 2010. godine
