Izgledalo je da će Milenko Šustran, poput mnogih znamenitih Bečejaca, posle rastanka s ovozemaljskim svetom 2001. godine brzo biti zaboravljen.
Istina, povremeno se pominjalo da se treba odužiti takvoj muzičkoj veličini, koja je za života dirigentskom palicom proslavila grad, ali sve se završavalo na, za naše prostore, poslovično – „trebalo bi“.
Tek 2008. godine formiran je Organizacioni odbor za pripremu monografije posvećene njegovom životu i radu, koja je štampana tri godine kasnije, u okviru obeležavanja desetogodišnjice od smrti Milenka Šustrana. Tad je spomen-ploča s maestrovim likom, rad mladog bečejskog vajara Stanislava Antonića, otkrivena na fasadi zgrade Muzičke škole „Petar Konjović“, čiji je bio profesor, a i dugoveki direktor, od 1970. do 1993. godine.
Isto veče je Gradskom pozorištu promovisana knjiga „Milenko Šustran i Bečejski hor“, a svečanom akademijom, posle izvođenja njegovih dela „Balada o Tisi“, „Slutnja“ i drugih, nadahnuti kompozitor, harizmatični dirigent i pedagog, uvršćen je među probrane, „besmrtne“ Bečejce.
-Dogovoreno je i da se šetalište na nasipu uz Tisu, gde je Milenko često provodio vreme i nalazio inspiraciju za svoja ostvarenja, kompozitorska i dirigentska, nazove njegovim imenom, ali od obećanja ništa, vajka se jedan od zaslužnih što je, bar, knjiga objavljena, bivši novinar „Dnevnika“ Tihomir Brankov.
Trebalo je da prođe novih šest godina, pa da se Šustrana sete Bečejci. Ali zaslugom – Beograđana. Njegov drug iz mladosti Aleksandar Đokić i supruga mu primadona Olga inicirali su koncert klasične muzike „Buđenje proleća“ u Gradskom pozorištu Bečej, kao omaž svom prijatelju.
Sa prvih jugoslovenskih horskih svečanosti u Nišu 1966. godine
-„Prvenac“ treba da preraste u tradicionalne nastupe operskih pevača i kamernih horova iz Srbije, a u dogledno vreme, možda, i regiona. Biće to prilika da se ponovo čuju kompozicije svestranog umetnika Milenka Šustrana, koji je u značajnoj meri obeležio kulturni život Bečeja druge polovine 20. veka, najavljuje direktor Gradskog pozorišta Bečej dr Zdravko Petrović.
Mogao je Milenko Šustran s mnogo manje truda i okapanja da napravi zapaženu karijeru i u prestonici, ali je prihvatio poziv Bečeja, gde je rođen 1935.godine, da se, po završetku Muzičke akademije u Beogradu i dve godine angažmana u beogradskoj Operi, vrati u zavičaj. Odmah se prihvatio podvižničkog posla i početkom 1963. godine osnovao muški hor, što lokalnu društvenu nomenklaturu nije previše impresioniralo, ali Šustran se nije dao obeshrabriti. U jesen je formirao ženski hor, njemu pridodao muške glasove bas – baritone i formirao Kamerni hor.
Prvi nastup imali su povodom obeležavanja Dana oslobođenja Bečeja 8. oktobra 1964. godine, kad je izvedena Šustranova kompozicija „Zora slobode“ i već od naredne godine hor je preskočio okvire atara. Na Festivalu muzičkih društava Vojvodine u Rumi je od 1965. do 1991. godine hor osvojio 23 zlatne i dve srebrne plakete. Zapažen je bio i nastup na prvim Jugoslovenskim horskim svečanostima u amfiteatru Niške tvrđave 1966. godine, gde je pozvan još pet puta, u po tri navrata na Valjevske susrete amatera KUD „Abrašević“ i „Mokranjčeve dane“ u Negotinu, pa dva u Osijeku, Pečuju, Oršhaziju… Dobari glasovi se daleko čuju, pa su 1975. godine dobili pozivnicu prestižnog Međunarodnog muzičkog festivala u engleskom gradu Langolenu, nastupali su u nemačkim gradovima Bohumu, Vizbadenu, Dortmundu, Minhenu, Nirnbergu, Štutgartu, švajcarskim Vilu, Krojclingenu, Usnahu, s bratskim mađarskim gradom Seksardom su razmenjivana gostovanja do 1995. godine… Više od 1.100 nastupa u zemlji i inostranstvu tokom 36 godina postojanja hora. Kroz njega je prošlo 440 vokala, svi su se menjali, umorili ili ih stigli prozaični problemi „od čega se leba jede“, samo je maestro ostajao da svoje prebogato znanje i iskustvo prenosi narednim generacijama.
-Ovo vreme je kratko za trajnu vrednost, ali i predugo da se pod visokim naponom održava amaterski rad, govorio je, ali nepresušni entuzijazam ga nikad nije napuštao.
Muzički kritičar Ivan Mihalek (jedan od utemeljivača slavnog Tamburaškog orkestra Radio Novog Sada), pisao je svojevremeno da je Milenko umeo da kao dirigent od amaterskog hora, sastavljenog od ljubitelja muzike, stvori vrednosti često nedostižne i profesionalcima, na sigurnim platama.
A kakav je bio čovek i pravi gospodin, s mnogo emocija pamti ga Aleksandar Đokić.
-Stanovao je u mom stanu još dok je bio đak beogradske Muzičke škole „Stanković“, posle student Akademije i kasnije član Opere. Čitavu smo mladost proveli zajedno, učili i zabavljali se. Sećam se da smo u nekadašnjoj opskurnoj kafani nedaleko od Železničke stanice znali u sitne sate zapevati: „Konjaniku kad je zima, on popije litru vina…“ Sad je u Beogradu drugačiji ambijent. Više nema onog života, a što je još gore nema ni mog druga Milenka, setno konstatuje operski bard Aleksandar Đokić.
