Mnogo je nepravde na ovom svetu. U sportu posebno. Ali, onakvu kakvu doživljava najbolji svetski kuglaš Vilmoš Zavarko iz Bečeja, teško je shvatiti. Da se razumemo, ne žali se on.
Samo zato što njegov sport nije olimpijski, ne može da bude u rangu atletičara, boksera, košarkaša, trenisera, fudbalera… A on je, kao malo ko ili niko na svetu, neprikosnoven u svom sportu od 2010. godine. Na obe zvanične svetske rang liste, apsolutnoj i za „gran pri“ turnire, Vilmoš Zavarko je svetski „numero uno“! Brojke nekada znaju da prevare, ali u slučaju Vilmoša Zavarka toga nema. Osvojio je ukupno 37 medalja na svetskim kupovima i planetarnim prvenstvima. Čak 24 puta je okačio zlato oko vrata, 14 seniorskih, osam juniorskih i dva kadetska, sedam puta su medalje bile srebrnog sjaja, šest ih je osvojio u seniorskoj i jednu u omladinskoj, i ima šest bronzanih kolajni, pet seniorskih i jednu juniorsku. One sa raznih turnira svetskih razmera i ne broji.
-Kad me pitaju koja mi je najdraža, ne znam šta da kažem. Ako bih gledao kao celinu, onda su svakako tri odličja osvojene na minulom Pojedinačnom svetskom prvenstvu u Klužu, jer sam u sve tri discipline u koje sam učestvovao (pojedinačno klasik, pojedinčno sprint i pojedinačno za kombinaciju) pobedio, a u prve dve odbranio titule iz Novigrada pre dve godine. To nikome nije pošlo za rukom. Nisam pobedio samo u miksu, ali te discipline sam se davno „odrekao“, mada sam bio svetski prvak sa Zoricom Barać 2008. u Banjaluci. Jednostavno, nije mi zanimljiva, jer nemam željeni ritam bacanja, pošto moram da čekam da baca partnerka… A pojedinačno gledano, to je medalja sa Svetskog kupa februara 2017. u Štraubu. Do zadnjeg bacanja se nije znalo da li ću osvojiti zlato. Pre poslednjeg „čišćenja“ imao sam zaostatak od 25 čunjeva, a na kraju pobedio sa dva više, otvara priču najbolji kuglaš sveta Vilmoš Zavarko.
Dugo su kuglaške legende bili Mađar Bela Čanji i Nemac Švarc, koji su osvojili po devet titula prvaka sveta i dobili su mesto u Kući slavnih kuglaša. Vilmoš Zavarko sa osvojene tri titule u Klužu stigao do „kote 13“ i mnogo će vode rekama proteći dok se ne pojavi neko ko će ga nadmašiti. Uz to, Zavarko nije završio karijeru kao Čanji i Švarc. Naprotiv. Sa 30 godina je u najboljem periodu za kuglaše, pa treba očekivati da u narednoj deceniji trofejni nisku obogati novim biserima. Sada je pitanje dana kada će se i njegova figura naći u Kući slavnih.
-Pre tri godine sam učestvovao na turniru u Mađarskoj povodom pola veka aktivnog igranja Bele Čanjia. Na tom turniru je bio i Švarc, pa sam imao priliku da budem u društvu istinskih velikana. Ovojio sam taj turnir i složili smo se da je nekada bilo lakše doći do trofeja, jer je sada, iako su uslovi u kuglanama neuporedivo bolji, takmičarski sistem težak. I pored toga, uspeo sam da nađem svoje mesto u svetu kuglanja, zadovoljno konstatuje Vilika.
A na čelno mesto svetske rang liste nije bilo lako stići. Trebalo je uložiti mnogo truda, odricanja… Sve se to višestruko vratilo. Prvi je kuglaš koji je oborio 700 čunjeva. Bilo je to 2007. godine na Svetskom prvenstvu u Detenhajmu. Dve godine kasnije na istom mestu je postao svetski rekorder sa 728 oborenih drva. Posle pet godina Mađar Tamaš Kiš ga je prestigao, jer je oborio 734 čunja, uz napomenu da se svetski rekord računa samo ako je ostvaren na Svetskom prvenstvu. U međuvremenu, Zavarko je prvi prešao i „magičnu“ brojku od 750, jer je na gran priju „Turnir Železarna Sport“ u Podbrezovi srušio 755 čunjeva (186,184, 193, 192) i popravio raniji lični rekord od 744.
-Trener Miloš Ponjević mi je ovih dana rekao da je sakupio, gotovo, sve moje rezultate od 2009, kad me je uveo u seniorsku reprezentaciju Srbije, i došao je do saznanja da sam 76 puta prešao „kotu 700“. Treba tu dodati još koji turnir koji on nije uspeo da evidentira, pa vreme od 2007, kad sam prvi put prešao do tada nezamislivu crtu. Sve u svemu, imam između 90 i 100 puta oborenih 700 i više čunjeva. Toliko nisu uspeli svi zajedno, a predpostavlja se da je pedesetak kuglaša srušilo više od 700 čunjeva, ponosan je na podatak za Riplije najtrofejniji sportista najvećeg grada kraj našeg parčeta Tise Vilmoš Zavarko.
Iako je 14. marta ove godine napunio tek tridesetu, stekao je takmičarsko punoletstvo u kuglani. U stvari, on je u kuglani od najranijeg detinjstva, jer su majka Juliana, devojačko Martinek, i otac Geza bili kuglaši, pa kako nisu imalo kome da ga ostave, vodili su ga sa sobom na treninge. Logično je bilo da se posveti kuglanju, ali zbog kugle teške tri kilograma počeo je s treninzima u trinaestoj. Već naredne godine osvojio je pionirsko prvenstvo države. Sa 16 godina je bio kadetski državni prvak i debitovana na Svetskom prvenstvu te uzrasne kategorije, a 2005. je na Svetskom juniorskom prvenstvu osvojio prve medalje. Zlato u pojedinačnoj konkurenciji uz svetski juniorski rekord, pa medalja istog sjaja u paru sa Gavrom Ćosićem, saigračem iz bačkogradištanske Vojvodine, i bronza u ekipnoj konkurenciji.
-Počeo sam u bečejskom Univerzalu, a kasnije sam bio član Vojvodine iz Bačkog Gradišta. Prelomno za moju karijeru bilo je to što sam u leto 2006. prihvatio poziv mađarskog kluba Kozlog, jer sam posle uspeha u juniorskoj konkurenciji imao rezultatske padove. Da sam ostao ovde, stičem utisak, utopio bih se ovdašnje sivilo. Ovako, gazda kluba u Mađarskoj zaposlio me je u novoj kuglani, pa sam imao dva posla, kuglao sam i održavao kuglanu. Obožavao sam oba posla. Iako sam bio najbolji kuglaš u klubu, nije mi smetalo što sam održavao staze i pripremao ih, koristeći razna dozvoljena sredstva, da budu brže i efikasnije, ne krije Vilika.
Interesantan je podatak da gazda kluba nije Zavarka stavio u seniorsku postavu kad je stigao, jer je smatrao da je mlad i da će mu to biti otežavajjuća okolnost, nego u juniorsku koja ja bacala u predigri starijima. Ljut zbog toga, zainatio se i srušio 650 čunjeva, a seniori obe ekipe nisu prebacili 610. Sutradan na treningu gazda je priznao grešku i od tada je Vilika starter u svakom meču i karijera mu se nastavlja vrtoglavom brzonom.
-Tri godine sam ostao u Mađarskoj, čija je liga tada bila izuzetno jaka, i to mi je mnogo pomoglo da steknem preko potrebno takmičarsko iskustvo. Zvali su me u bogati nemački klub Viktorija Bamberga, čiji je član bio legendarni Bela Čanji, ali sam 2009. godine prihvatio poziv Železarne iz slovačkog grada Podbrezova. Nisam se pokajao. Za ovih deset godina osvojili smo Svetski kup 2010. godine, zatim naredne dve i ove Ligu šampiona, a svake godine smo se našli i na pobedničkom postolju elitnog evropskog klupskog takmičenja, ponosno dodaje Zavarko.
Podbrezovu je odabrao jer je bliža Bečeju. Oko 500 kilometra udaljenosti savlada svojim crvenim Volvom 660 za pet do šest sati. S vremenom je u klub stigao i tadašnji selektor Srbije Miloš Ponjević, a u poslednje vreme mu je saputnik i saigrač i reprezentativi kolega Danijel Tepša.
-Četvrtkom putujemo za Slovačku, treniramo sa ostalima i odigramo meč, potom se vraćamo kući. Kraj Tise u Bečeju obavim jutarnji trening trčanja oko osam kilometara, po podne i Bačkoj Topoli radim u dobroj kuglani, gde je ambijent odgovarajući i za dodatne vežbe, pa nazad u Bečej. Od pre mesec dana, evo i sami vidite, vraćam se u svoj dom, gde me čeka devojka Timea. Počinjem neki drugi život da živim, osmehujući se veli Vilika.
A kuća prava domaćinska, spratna s ukupno 280 kvadrata, opremljena najsavremenijim načinom grejanja i hlađenja, čak i usisavanja prašine. S ukusom opremljena. Istina, nedostaje kutak za smeštaj tofeja, ali doći će vreme i za to.
-Tri godine sam gradio kuću, a završne gipsane radove i krečenje sam radio. Bila je to višestruka korist. Znatno sam uštedeo i u neku ruku dokazao se u poslu koji je za mene bio potpuno nov, a pomoglo mi je da se potpuno isključin od kuglanja i psihološki rasteretim pred važne izazove. Imam još manjih poslova na spratu i oko uređenja dvorišta, gde sam obezbedio kućepazitelja u jednomesečnom čokoladnom labradoru, ponosno naglašava naš sagovornik.
Velika je stvar biti najveći svetski takmićar svih vremena u nekom sportu. Bečej ima upravo takvog. Poželeli smo Viliki da što pre napuni kuću dečicom, kako velika kuća ne bi zvrjala prazna, a neobične boje kuca dobila društvo po meri.
Fotografije: V. Jankov i lična arhiva Vilmoša Zavarka
