Od kada zna za sebe, Laslo Varga (67) iz Bačkog Gradišta je paor, jer mu je to zapalo kao porodična tradicija. Otac je bio ratar, pa je i Laci bači tako počeo.
Obrađivala se zemlja konjima do 1970, a od kad je Laslo postao punoletan, kupljen je mali polovni traktor, zatim drugi, treći, berač kukuruza, te kombajn za žetvu pšenice i posle su stigli, čak, do četiri. Kada su roditelji ostarili i razboleli se, Laslo je sa suprugom preuzeo brigu o čitavom gruntu. Ratarstvu je pre nešto više od tri decenije pridodao još i ovčarstvo. Starija ćerka i zet su ostali na imanju familije, dok su mlađa i njen muž zaposleni, ali imaju i oni nešto zemlje, vinograda…
-Sada ja mlađima pomažem koliko mogu i dok mogu, jer drugačije ne znam i ne želim, životna je filozofija Lasla Varge. Ovo je moj život. Meni je ovde i ovako, baš, dobro. Nemam odavno želju da idem u banju, na more ili planinu. Svaki dan dolazim na salaš, jem mi je tu najprijatnije. Tu je moj čitav svet. Mirno je, čist vazduh, ma, pravo uživanje! Ne tražim bolje, samo da nije gore.
A već posle završene osmoletke maštao je da ima svoj salaš. I posle 33 godine to je, najzad, dočekao, kada je kupio je 2000. godine oranicu na izlasku iz sela s leve strane puta prema Čurugu. Izgradio je salaš i sve što ide pride, pa je tu našao mesto i za stado od oko 500 ovaca.
-Držim ih neprekidno 33 godine. Ne muzem, već gajim jaganjce. Zahtevan je to posao, ali ga volim. Nisam ni mislio da ću se vezati za druge životinje, međutim, prijatelji konjari iz sela poklone mi za 60. rođendan divnu kobilu. Mislio sam, posle rada na njivi s konjima, da više nikad neću uzeti kajase u ruke, ali „zarazili“ su me i sada imam pet kobila i dva ždrebeta. Poslednjih sedam godina sam svaki dan u štali, hranim ih, čistim oko njih, idem na razne manifestacije i organizujem na mom salažu fešte konjara. Naše seosko Udružnje konjara „Lipicaner“ odžalo je kod mene nedavno i osmu „Fijakerijadu“, treći put na mom salašu, čime sam stvarno počastvovan. Milina je kad ti u goste stigne pedesetak zaprega iz svih krajeva Vojvodine, još toliko se automobila parkira, pa ne znam da li više imam gostiju ili ovaca u toru, a svi, kao i ja, zdravo uživaju u gracioznosti lipicanera, doteranim fijakerima, duhovitim pričama konjara… Nema dileme, konji su moja ljubav do groba, ne ostavlja dilemu Lacika.
Nije Laci bači krio zadovoljstvo tokom nedavne „Fijakerijade“ i trudio se, mada je bila baš nesnosna tropska vrućina, svakom da udovolji. A uveče na zajedničkoj večeri uz živu muziku, prisetio se mladosti. Nije ga pogodila neka pesma posebno, već harmonika.
-U detinjstvu sam završio Nižu muzičku školu u Bečeju, odsek za harmoniki, i kasnije svirao u seoskom orkestru na svadbama. Bila su to lepa vremena. Međutim, mnogo obaveza oko imanja nateralo me je, istina nerado, da odustanem. Moja supruga, dok mi pegla belu košulju za skup konjara, priseća se da je ranije svakog vikenda to radila zbog svadbi i drugih veselja. Sad sve ponavlja zbog konjarskih fešti. Koliko njoj nije pravo, toliko je mani onda i sad lepo, iskren je Laslo Varga.
Ima Laslo tri unuke i unuka Norberta od 16 godina, koji, takođe, voli konje. Već ih odavno predano preže i tera. Na dedu je, očigledno, i ima ko da nastavi porodičnu tradiciju.
