I nedavna međunaroda Dečja nedelja nije, naravno, mogla da prođe bez logističke podrške seniora, a u Bečeju, podrazumljivo Marije Lučev (67).
Iako je još 2008. sa stažom od 35 godina u istoj ustanovi, ŠOSO „Bratstvo“ u Bečeju, otišla u penziju, nastavila je da volonterski radi s mališanima, mada kod kuće ima petoro unučadi, dok šesto samo što nije stiglo.
– Moji bivši đaci su sad roditelji, a pošto su oni bili deca sa posebnim potrebama i ne mogu svom potomstvu dovoljno pomoći oko težih školskih predmeta, jednostavno osećam moralnu obavezu da im pružim podršku da savladaju gardivo i uključe se u život sa što manje problema, objašnjava Marija Lučev angažman u Društvu prijatelja dece opštine Bečej.
Odmah dodaje da joj to uopšte ne predstavlja teret, jer ima, kao i dok je radila, podršku porodice i prijateljica.
– Sad sam, zvanično, dva dana zauzeta oko, uslovno rečeno, tuđe dece. Kažem „uslovno rečeno“, jer ih sve smatram svojima. Utorkom u Centru za decu i mlade imamo socijalno pedagoške podrške, a sredom radim sa decom koja su mentalno nedovoljno razvijena u kreativnim radionicama. Znači, ostaje mi pet dana za moje unučiće. Kad se sve dobro rasporedi, sve se stigne, s osmehom veli Marija.
Takva je oduvek bila. U mladosti je bila izviđač i to joj je, verovatno, pomoglo da se samoorganizuje i volontira. Nije ni kasnije napustila „skaute“, već se priključila rukovodstvu najstarijeg vojvođanskog Odreda izviđača „Ivo Lola Ribar“. Imala je sreću da se po završetku Defektološkog fakulteta, Odsek za vaspitno zapuštenu i zanemarenu decu, zaposlila u pomenutoj bečejskoj školi.
– Zbog potrebe škole preusmerila sam se na mentalno nedovoljno razvijenu decu. Ali, studentska praksa u zavodima i ustanovama za vaspitno zapuštenu i zanemarenu decu pomogla mi je prve dve godine rada u Bačkom Petrovom Selu, pa je početak rada u školi bio zaista lak. Uz to, u selu se poštovao poziv učiteljice. Ništa se nije promenilo u Bečeju. Bili smo zdrav kolektiv, radili timski i dopunjavali se. Kolegijalnost je bila velika, a direktori, Žolnai, Beretka i Vujović, puni razumevanja. Decenije rada s decom, uglavnom nižih razreda, na srpskom i mađarskom, prosto su proletele. Teško mi je bilo godinu posle trećeg porođaja, jer je bilo obaveza oko troje dece uzrasne razlike četiri godine, pa obaveza u školi, ali sam se uz pomoć kolega brzo vratila „u normalu“, priznaje Marija.
Njene dve ćerke i sin su u međuvremenu postali svoji ljudi i imaju svoje porodice. Starija ćerka i sin su programeri, a mlađa ćerka se bavi preradom ulja. Sin ima ćerkicu, mlađa ćerka tri ćerke i sina, a za mesec dana će doneti na svet i peto dete. Nađe Marija uvek vremena za njih.
Rad s decom u školi se podrazumevao, a nastavljen je volontiranjem nakon osnivanja Društva prijatelja dece početkom ovog milenijuma. Mada je nekad bilo znatno više dece, s njima se uvek mora raditi, bilo da ih je mnogo ili samo jedno. A mališani su mahom iz socijalno ugroženih porodica.
– Vremenom smo uspeli da ih, što se kaže, uškolujemo. Sad ih više ide u predškolsku ustanovu i u školi su redovniji. Jer, mi radimo s porodicama, a ne samo s osobom kojoj je potrebna pomoć. Taj timski rad se pokazao kao „pun pogodak“. Ne možemo ekonomski da ih osnažimo, ali u obrazovanju napredujemo, ponosno zaključuje Marija Lučev.
Njen rad nije ostao nezapažen. Društvo prijatelja dece je 2008. iniciralo da Bečej bude „grad po meri dece“ i uvelo dodelu lente „Građanin po meri dece“, čime je počelo da se vrednuje zalaganje za unapređenje položaja i prava dece u lokalnoj zajednici. Prva lenta je, osim političarima koji su omogućili otvaranje Centra za decu i mlade, pripala, naravno, Mariji Lučev. S mnogo razloga!
