Probudio sam se i ostao u autu da ležim. Nije bilo još tako toplo, ali interneta zato jeste. Čekao sam sat da otkuca 9, kako bi graničnici počeli sa radom. Vec u 8.40 kucaju mi na prozor i govore kako mogu da izađem iz jedne, a zatim uđem u drugu državu. Sve mi se više i više sviđa ovaj Sudan i sve mi teže i teže pada što ga napuštam.
Sličan osećaj je bio i kad smo napuštali Mongoliju. Sećaš se, Matori moj, da si me jedva ubedio da se vratimo? Ovim putem pozdravljam našu ekipu iz Ulan Batora. Nedostajete mi, momci! A, Matori, kad smo već kod tebe, s kim sada ispijaš kafe kad mene nema? Ne traži mi zamenu, stižem uskoro.
Dok sam se razbuđivao na granici, upoznao sam bračni par iz Holandije koji su sve prodali što su imali, kupili šta im je potrebno za putovanje i već skoro sedam godina putuju i troše ušteđevinu. Na moje pitanje šta će posle, kad slamarice nestane, odgovorili su da će krenuti sve ispočetka. Kroz priču su mi dali nekoliko saveta i oni su krenuli ka Sudanu, a ja na etiopijsku granicu.
Na granici, za divno čudo ni na izlaznoj iz Sudana, a ni na ulaznoj u Etiopiju, nisam platio apsolutno ništa. Presrećan što sam uštedeo koji dinar, krenuo sam ka Adis Abebi. Glavni grad je udaljen ni manje ni više nego 900 kilometara. Prolazio sam kroz mala sela. Ovde je stočarstvo primarna delatnost. Svi šetaju sa štapovima kojima šibaju stoku. Na sve strane ima krava, bikova, koza, kokošaka i magaraca. Koze šetaju kao mi što šetamo pse, na povocu. Rino privlači ogromnu pažnju. Deca trčkaraju za nama, stariji gledaju uz pratnju osmeha i po kojeg mahanja. Slikovito da vam opišem, sela su kao Temerin. Sve su kuće uz magistralni put, a i sva dešavanja. Ljudi cirkulišu od sela do sela, a za njima i stoka. Put je odličan, ima puno uspona i spustanja uz pratnju ostrih krivina. Nakon desetak kilometara od granice klima se u potpunosti promenila. Zelenila ima kao da putujete kroz Bosnu, a takve su i krivine. S obzirom na to da mi rezervoar nije bio pun, a uspon je bio pod velikim uglom, gorivo mi nije dolazilo do motora.
Prvi put na putovanju, posle nekih 6.000 km, Rino mi počinje štucati i gasi se. Uhvatila me panika jer nisam znao šta je mogao biti problem. Sva sreća nije bilo nikog od automobila na putu pa sam se vratio na ravnu površinu. Razmišljao sam osnovnom logikom, pošto nisam iskusni automehaničar i nakon provere ispod haube dospeo sam malo benzina direktno u karburator, a zatim kanister ispraznio u rezervoar kako bi bio pun. Tu su se već mnogi lokalci okupili oko mene i samo posmatraju. Prekrstio sam se, okrenuo ključ i Rino je počeo da reži. Pomazio sam svoju bebu i rekao mi je da se samo našalio. Inače se odlično ponaša na putu zahvaljujući GTC Vulkanizeru. Ono što mi je drago, a to je da su mi preko odličnog rada Rina probudili nadu da ću ovo izgurati do kraja. Mnogo lep osećaj.
Stao sam na jednoj panorami da uslikam Rina, a klinci sa obližnjeg pašnjaka su mi u punom trku prišli. Dao sam im malo da klopaju i ponudio sam im vode koliko sam mogao. Slikali smo se, a onda sam nastavio. Briga mi je bila benzin. Znam da ću se opet penjati i spuštati, a rezervoar mi mora biti pun. Nailazim na tablu za malo većim gradom po imenu Gondar. Odlučujem da uđem, natankujem auto, kupim sim karticu i nastavim. Međutim, ne može sve biti baš kako ja hoću. Zbog Rinove pošalice sam zakasnio na radno vreme za kupovinu kartice, a sledeće otvaranje je tek u ponedeljak. Benzina takođe nema nigde u gradu. On se uvozi iz Sudana, a ja kamiona sa cisternom nisam video iza sebe ne pamtim. Jedan lik u džipu staje da mi pomogne. Priča odlično engleski i govori mi da zuri na posao, ali ce mi pomoci maksimalno. Kao da je iskusni putnik, objasnio mi je gde da parkiram, gde da zamolim za wifi sifru, a zatim i gde ujutru da dođem po benzin. Oduševljen momkom, molim ga za dokumentovanje naseg susreta GoPro kamerom i u žurbi odlazi na posao. Poslušao sam ga. Parkirao sam na 1km od benzinske pumpe, na parkingu iza nekog velikog hotela gde sam na prekide uspevao da uhvatim wifi sa trećeg sprata. Ušao sam u hotel, naručio kafu i wifi sifru. Napunio uređaje, a posle toga uživao surfujući iz Rina u horizontali.
Neki čovek mi već drugi put kuca na prozor da pita za malo para ili što bi Egipćani rekli “bakšiš”. Što se ove države tiče, mnogo je uređenija za razliku od Egipta i Sudana. Ljudi su na prvi utisak nesto između ljudi gore pomenutih država. Hoće da pomognu, ali vole i Bakšiš. Pada polako mrak, a vreme je idealno za spavanje u autu. Iako mi je recepcionar nudio sobu prvo za 30$, a posle je spustio i na 20$, sa ovim luksuzom u Rinu nije mogao da se poredi ni Hilton hotel. Male probleme sam imao sa komarcima. Bio sam potpuno pokriven i nisu mi mogli apsolutno ništa, pa su odlučili da mi sleću na nos. Sva sreća pa ga imam i mogu kolonije komaraca da žive na njemu. Komarci su im mali i brzi. Međutim, nisu dorasli meni i mojoj krpi za brisanje stakla. Ubrzo sam opet imao idealne uslove za spavanje i tu se ovaj dan završio.
