Prošlo je tačno pola veka od kako je Bečeju pretila ekološka katastrofa neslućenih razmera. Vremešni se sećaju 10. novembra 1968. godine, kad je u 14.45 sati proradio „Bački vulkan“, kako je nazvana erupcija gasa u ataru zvanom „Medenjača“ neposredno uz Bečej. Sedam meseci tresla je „groznica“ najveći srpski potiski grad.
Ne bez razloga. Četvorica Bečejaca su se ugušilo od ugljenmonoksida koji se širio Medenjačom i ko zna koliko bi još da „naftaši“ nisu vodili sedmomesečnu borbu i, najzad, 10. juna 1969. godine oko 9,30 sati erupcija je zaustavljena. Koliko je „Bački vulkan“ u to vreme uznemirio javnost, potvrđuje podatak da je i legendarni predsednik ondašnje Jugoslavije drug Tito boravio u Bečeju.
-Tokom erupcije vodio sam svakodnevno dnevnik, pa sam na osnovu toga i, naravno, sećanja sve autentično preneo na papir tokom lečenja 1970. godine u kameničkom Institutu od posledica zadobijenih prilikom erupcije gasa u Bečeju. Sebe radi, misleći da će vremenom misli izbledeti. Nisu. I danas se sećam svakog detalja. Hvala bogu ozdravio sam i, što nije baš karakteristično za rudara i naftaša, vreme na terenu skraćivao čitajući. Vremenom sam se setio rukopisa, pa ga preradio da ne bude u vidu dnevnika. Nisam imao hrabrosti da ga ponudim nekome da pročita i, eventualno, štampa. Mislili bi ljudi da mi je stalo do popularnosti, jer sam spasao jednu porodicu sigurne smrti. Umalo da i sam budem žrtva. Video sam u dolini Mrtve Tise beživota tela i muškarca kome je udarila krv na usta. Pošao sam da mu pomognem, osetio da ostajem bez daha… Na svu sreću, kolega je uspeo da me izvuče i spasi sigurne smrti, pričao mi je za života (umro je 12. januara 2017. u 81. godini) Vidosav Janković, pisac knjige „Šta to huči u Bečeju“.
Knjiga je, ipak, četrdesetak godina kasnije ugledala svetlost dana zahvaljujući priređivaču mr Bošku Brziću iz Budisave, odakle je i autor teksta. Promocija je održana, naravno, 10. novembra 2012. u 14,45 pred Bečejcima u svečanoj sali Narodne biblioteke Bečej, gde je bila postavljena i izložba tekstova i fotografija iz vremena pre 44 godine. Tako su njegovi „naftaši“ saznali da je Vidosav, pored svestranosti na poslu rudara pod zemljom i „naftaša“ po terenima, vičan i pisanju, a Bečejci su se podsetili nimalo lagodnih dana.
-Ja sam „krivac“ vaskrsnuća „Bačkog vulkana“, uslovno rečeno priznaje krivicu mr Boško Brzić. Ali, i od mene ima većeg „krivca“. To je autor dokumentarnog romana, koji se čita, kako „naftaši“ imaju običaj da kažu, „u cugu“. Zaustavio me Vidosav jednog dana u ulici, uljudno se predstavio, izamolio da pročitam njegov tekst i ocenim da li vredi. Stavio sam, po dolasku kući, rukopis na moj radni sto i… Kako sam već imao slične slučajeve u selu, pa kad sam čitao, primera radi, poeziju, što bi rekli moji Koviljčani, „creva su mi se privrćala“. Prošlo više od mesec dana da nisam uzeo rukopis u ruke, a onda odlučim da ga prelistam i vidim o čemu to piše suseljan. Iako sam nalazio greške, nisam ga ispuštao iz ruku dok nisam sve završio. Pozovem ga i pitam da li ima novca za štampanje. E, u tome je moja „krivica“, a Vidosava što je istrajao da knjiga dopre do čitalaca.
A ko je jedanput kriv… Isti Boško Brzić je pročitao 2012. godine tekst o erupciji gasa prilikom bušenja bunara u bečejskom Donjem gradu. Pozvao me, skoknuo sam do Budisave, dogovorli se da promocija knjige bude u Bečeju u, pomalo neuobičajenom terminu za promocije knjiga, 14,45 sati na dan pojave „Bačkog vulkana“ 10. novembra. Odmah je Vidosav upozorio da nije vičan takvim događajima i stekli smo utisak na mu je lakše bilo u Aleksinačkim rudnicima kao rudaru ili „naftašu“ na naftnim bušotinama širom Vojvodine, nego kada je govorio o knizi ili je potpisivao kupcima.
Vidosava više nema, a zahvaljujući njegovom pismenom svedočenju u knjizi događaj koji je pre pola veka punio stupce štampe i bio udarna radio i televizijska vest autentično je opisan. Pola veka kasnije, o tome se ne priča, sem ako se neko ne podseti događaja.
-Vest da je u Medenjači proradio vulkan „probudila“ je čitav Bečej, seća se tada maturant bečejske Gimnazije, a sada otorinolaringolog u penziji dr Bogdan Aleksandrić. Pošto se to desilo u popodnevnim satima, vest sam primio u porodičnom krugu. Svi smo se pretvorili u „uho i oko“ uz televizore. Sutradan smo u školi saznali da se radi o erupciji gasa i da ne treba prilaziti prirodnoj depresiji kod Mrtve Tise, jer se širio ugljenmonoksid. Ne mogu da kažem da nas je uhvatio strah, jer smo bili par kilometara udaljeni od središta događaja, ali bila je prisutna određena nelagodnost. Za avanturiste je to bio izazov da, i pored zabrane, priđu, vide i omirišu gas, ali kako je sve bilo ograđeno i upozoravano o velikoj opasnosti, avanturisti su „prikočili“.
Prilika je ovo da se podsetimo opasnosti kojoj su Bečejci bili izloženi pre pola veka i zahvaljujući kojoj su iz njihovog grada vesti popunjavale informacione emisije širom sveta.
Bački ili banatski vulkan ?
Erupcija pre pola veka nazvana je „bački vulkan“, što je i razumljivo s obzirom da je Medenjača s desne strane Tise. Ali, i dan danas katasterski je to Banat i porez se plaća u novobečejskoj opštini!? Odmah da razjasnimo, regulasanjem toka reke Tise tokom prve polovine 19. veka (od 1830. do 1844), da bi se skratila dužina krivudave „panonske princeze“, potes zvani „Medenjača“ ostao je između starog toka Mrtve Tise i novog vodotoka Tise. Kao da se „gas“ Medenjačom širi već skoro dva veka, pa niko ne vidi da stvari postavi na svoje mesto.
