Trivunko Moldovanov Triva | Foto: Vlastimir Jankov
Trivunko Moldovanov Triva | Foto: Vlastimir Jankov

Kod nas su, gotovo, svi fudbalski stručnjaci, ali malo ko zaista zna suštinu najpopularnijeg sporta na planeti. Neko je u mladosti pikao loptu, a kasnije većina znatiželju zadovoljava gedanjem televizije ili maratonskim pričama  u kladionicama, sve u nadi da će se „sigurno“ opariti.

Bečejac Trivunko Moldovanov Triva (70) se od odlaskom u penziju pokazao kao sasvim drugačija fela.

-Kao dete sam malo igrao fudbal u rodnoj Turiji, ali pošto nisam kupio talenat, dolaskom u Bečej na školovanje shvatio sam da je moje mesto na tribinama, objašnjava Triva.

Voleo sam sport uopšte, fudbal posebno, ali za mene nije bilo mesta u rukovodstvu kluba, jer su tamo sedeli ljudi iz firme sponzora. Bio sam dobar  sa svima, posebno direktorom kluba iz njegovog zlatnog doba Miloradom Tatalovićem i mnogo saznao, što mi je kasnije poslužilo. Po odlasku u penziju, da mi ne bude dosadno, otvorim prodavnicu stočne hrane u Nadalju. Dobro je išlo i prihvatim da budem jedan od sponzora seoskog „Napretka“. Videli meštani da se  razumem u fudbal, a na samo da napravim novac i darujem  ga, pa me predlože za predsednika. Prihvatim i shvatim da brojne probleme imaju i mali, a ne samo veliki klubovi.

Naš sagovornik ima običaj da kaže da je po rođenju Turinac, življenju Bečejac, jer je ovde od 1964. godine, a ponosi se  epitetom „fadipovac“.

-Završio sam galvanizerski zanat, zaposlio se u tad moćnom Fadipu i tu ostao za sva vremena, do njegove propasti. Firma mi je omogućila specijalizaciju u Subotici, pa sam po povratku bio upravnik pogona u galvanizaciji. Oženio sam se iz Nadalja, dobio dva sina, sad imam unuku od starijeg sina Jugoslava i unuka od mlađeg Radoslava. S prvim sam češće zajedno, mada je stalno na terenu oko silosa „MK Komerca“, a drugi, bivši vaterpolista Bečeja, u Švajcarskoj je trener mlade selekcije i zaposlen na bazenu u Vinterpolu nedaleko od Ciriha. Vidimo se kad mu obaveze dozvole. Ne bežim od rodne Turije, ali u Bečeju sam 55 godina, dozvoljava Moldovanov da ga svako svojata.

Voli Triva da se dotakne jedne, po njemu, važne činjenice. U Turiji je nekada vladala predrasuda da mu u Bečeju neće biti baš dobro za život, jer žive Srbi i Mađari…

-Mene priče o netrpeljivosti Srba i Mađara nisu dotakle. Na poslu i van njega svakodnevno se susrećemo ljudi različite nacionalnosti, ali ja nisam doživeo ni najmanji eksces po nacionalnoj liniji. Bečej je miran grad, pogodan za život svima bez obzira na veru, naciju ili neko treću različitost, iskren je Triva.

 Kad je u fabrici završio karijeru rukovodioca, nastavio je u fudbalu, ali u Nadalju.

-Uvideo sam da u selu nema dovoljno fudbalskog potencijala. Deca više vole da su uz kompjutere, nego trče za loptom po ledini. Ipak, uredili smo igralište, izgradili tribine, doveli igrače sa strane i stvorili respektabilan klub. Mnogo mi je pomogao Vrbašanin Stevan Laković, koji je kao golman u Kuli, Crvenki prošao „sito i rešeto“. Bio je spona između igrača i rukovodstva, jer sam uvideo da nismo na istoj „talasnoj dužini“. Mnoge stvari je amortizovao, pa sam naučio da se i od mlađih itekako može učiti, ne krije Triva taktiku.

Nije se fudbalski afirmisao samo u ženinom zavičaju, čime se odužio što im je Jovanku odveo iz sela, već i u Gunarošu.

-Igrali mi u pripremnom periodu sa Gunarošem i ubedljivo ih pobedili. Dođe posle utakmice njihov predsednik Šandor Orčik da čestita i zaplače. Pitam ga zašto, a on veli da su se taman organizovali, a mi ih pobedili. Ne zna šta će i kako dalje. Ja se prijateljski rastanem sa Nadaljčanima i odem u Gunaroš, ali povedem i golmana Lakovića i još nekoliko igrača. Prošetamo se kroz Međuopštinsku ligu, naredne sezone budemo četvrti u Područnoj ligi i izborimo plasman u Vojvođanski ligu – Sever. Međutim, isti onaj Šandor Orčik mi reče da on ne može da obezbedi uslove za tako visok rang takmičenja i odluče da odustanu. Umesto njih, u ligu ostane veći ispala „Mladost“ iz moje Turije. Dobro se uvek dobrim vraća. Moja Turija je i danas vojvođanski ligaš zahvaljujući takvoj odluci mog Gunaroša.

U dobrim odnosima je sa većinom članova bivšeg i sadašnjeg rukovodstva Bečeja. Redovan je ne samo na tribinama Gradskog stadiona kraj Tise, već putije s društvom i na neka gostovanja. Posle ispadanja iz prvoligaškog karavana im drugarski savetuje da „za prosutim mlekom ne treba plakati“. Ide nova sezona, valja prionuti na rad, a iskreni navijači će i dalje biti na tribine. Za one druge ne haje.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име