Porodična farma „Džigurski“ iz Bečeja ove godine obeležava skroman jubilej – petnaestogodišnjicu postojanja i uspešnog rada. Koliko uspešnog, potvrđuju brojke.
Na farmi, koja je udaljena samo četiri kilometra od centra grada, s desne strane Iđoškog puta, smešteno je 150 grla, od kojih 130 u muži, pa je ove godine Imleku isporučeno 800.000 litara mleka ekstra klase, ostvarena je proizvodnja 40 tona mesa i 2.000 tona preko potrebnog stajnjaka, što je svrstava na 10. ili 11. mesto među proizvođačima mleka u Srbiji.
-Ne zadovoljavamo se time. Za iduću godinu planiramo da isporučimo milion litara mleka, obezbedimo 50 tona mesa i 2.500 tona stajnjaka, što bi nam omogućilo da budemo oko petog mesta, plan za 2019. godinu je 1,2 miliona litara mleka, 60 tona mesa i 3.000 tona stajnjaka i onda stajemo s trendom povećanja proizvodnje i trudićemo se da je održavamo, ovim rečima nas je uveo u sadašnje stanje farme i istovremeno nam servirao plan za naredne godine vlasnik farme Vasa Džigurski.
Da bi se to realizovalo, neophodno je proširenje farme i stvaranje uslova za grla i radnike koji su angažovani na farmi. Zatekli smo majstore na farmi, koji završavaju nove objekte.
-Da bi ostvario veći bruto prihod i prirodno varijabilne troškove smanjio, neophodno je da se bolje organizujem, da veću proizvodnju opslužujem sa manje ljudi, a to je moguće jedino s boljom tehničkom opremljenošću. Svi se borimo za deset odsto, a to je moguće ostvariti jedino ako je proizvodnja visokoproduktivna i održiva. Država mi je u tome pomogla kreditima, pa sam i ja u obavezi da budem društveno odgovoran, što ostvarujem finansiranjem Odbojkaškog kluba Bečej. Nisam u tome sam. Ogromna je pomoć kolege farmera Stevana Rakića, ranije je pomagao i preduzetnik Slobodan Mitrović. Istina je da smo svi vezani za odbojku zbog naših sinova, ali su tu i tuđi sinovi, a briga kluba je samo naša, nastavlja aktuelnu priču Vasa Džigurski.
Sada sve, iako nimalo lako, izgleda lepo, a kad se seti početka… On autolimar, s pedigreom u okruženju, 2002. godine odlučuje da se „prešaltuje“ na stočarstvo!?
-Za one koji ne poznaju moju porodicu, a i ko je poznaje, bilo je to iznenađujuće. Međutim, moj otac Veselin bio je stočar. Mali stočar, kao i svi ostali. Imao je dve do četiri krave. Sestru i mene je odhranio i iškolovao sa četiri krave, tri krmače i jednim jutrom zemlje, a danas se ne može sa 104 krave. Vremenom je svake godine kupovao po jutro nove zemlje i stigao do tadašnjeg maksimuma od osam hektara. To sam nasledio, kupio još tri hektara i krenuo u biznis sa jednom kravom. Sportski duh iz mladosti mi je pomogao. Naučio sam kroz fudbal i karate da se borim, ma koliko da je sve teško bilo, da se takmičim… Upustio sam se u vratolomiju. Država mi je omogućila da se kreditno zadužim, a ja sam vraćao dugove kroz mleko, priseća se prvih farmerskih dana naš sagovornik.
Prema sopstvenoj priči, sada mu je potrebno da obrađuje oko 150 hetara. Država omogućava stočarima prioritet kod zakupa državne zemlje, što je pohvalno. Ali, šta će biti kad se restitucija završi i ne bude dovoljno državne zemlje u zakup. Privatnici ne daju zemlju u zakup, a i ko je daje, arenda dostiže i do 300 evra za hektar, što je previše.
-Moram da primetim da sam okrenuo novi list kad sam počeo da se bavim stočarstvom. Kao prvo, nisam radio na temeljima prošlosti, kako je moj otac radio, jer tad ne bi ništa postigao. Ko ne rasčisti sa starim načinom rada, nema mu napretka. Pod nove principe rada podrazumeva se svakodnevno stručno usavršavanje, jer je u pitanju sistemska proizvodnja, gde nema improvizacije, već se koristi nova tehnologija, nauka… Sve živo sam rasprodao, a imao sam razrađenu autolimarsku radnju, pre početka novog posla. Više nije bilo razmišljanja „od danas do sutra“, već sam morao da planiram nekoliko godina unapred. Čak sam tri godine držao na dizalici automobil, pod izgovorom da je neispravan. Jer, znao sam da nećemo moći da se dogovorimo kome je potrebniji auto, supruzi Ljiljani, sinu Nikoli, koji samo što nije položio vozački ispit, ili meni. Zatim, odakle novac za tankovanje. Sve sam obavljao motorićem. Pune tri godine. Kad sam se malo rasteretio kredita, spustio sam auto i onda objasnio porodici šta sam i zašto uradio. Valjda su shvatili i oprostili mi, iskren je Vasa.
Vremenom su, pored Nikole, stasali za rad sin Veselin i kći Jovana. Svi su uključeni u rad farme. Da nisu zadovoljni saradnjom sa Imlekom, ne bi ni sarađivali. Sa toliko mleka, mogao bi uvek da nađe poslovnog partnera. Ali, drži se Vasa narodne „ne traži hleba preko pogače“. Boljitak se može ostvariti sopstvenim pomeranjima granica unutar farme, boljom organizacijom, novim idejama…
V. Jankov
Sportom do discipline
Sport je oduvek jačao mladež, a sada je preko potreban. Jer, nema više vojske i učenja vojničkoj disciplini. Sport je mesto gde se može osetiti zajedništvo, gde se može nadomestiti nedosatajuće učenje disciplini. Zato su u našem klubu svi uniformisani, pored utakmica, i na treninzima, putovanjima… Prvorazrednu opremu im obezbeđujemo. Bilo bi lepo da možemo malo i da ih platimo, ipak su oni Prva B liga, ali smo, za sada, na nivou obezbeđenja uslova za napredak, pa ako neko ispliva, poželećemo mu srećan put u bolji klub.
Bitno je biti u žiži dešavanja
Da bi se opstalo u stočarstvu, koje nikad nije bilo visokoprofitabilno, niti će biti, jako je bitno da je farmer u žiži dešavanja. Upravo je to razlog što je Vasa Džigurski, iako ima posla preko glave na svojoj farmi, prihvatio da bude predsednik Udruženja stočara u Bečeju, zamenik predsednika Upravnog odbora proizvođača mleka Srbije i, da ne zaboravimo, predsednik Odbojkaškog kluba Bečej u Prvoj B ligi Srbije. Svaka funkcija odnosi dosta vremena, ali su kontakti s ljudima od neprocenjive važnosti za napredak posla.
-Najviše mi radosti, ponekad i tuge, donosi funkcija u sportu. Imamo sreću da se pojavila generacija mladića koji tek treba da obezbede svoje mesto u srpskoj odbojci. Ne žurimo nigde. Vreme nam je saveznik, trezveno razmišlja prvi čovek bečejske odbojke Vasa Džigurski.
