Iskreno, ne znam odakle bih počeo. U ovom danu mi se svašta izdešavalo. S jedne strane me odvijanje dana dovelo do nervnog sloma, a s druge strane da sam umalo zaplakao od sreće. Ajde da krenemo od početka.
Cin uzimanja peškira iz hotela u zamenu za doručak niti me je učinio srećnim niti sitim. Samo me je učinio lopovom i ostavio ružnu sliku. Spustio me na njihov nivo. Gladan sam bio jako. Na granici sam opet na začelju. Auto je pun benzina i jedva čekam vise da se otvori granica. Njeno zvanično vreme niko ne zna ali sigurno nije u 9.22 kad se ovog jutra i otvorila. Dok sam čekao svoj red svi koji su bili iza mene su pušteni zbog postojanja anarhije. Bio sam nevidljiv jedno vreme. Zatim je izašao jedan momak koji radi na granici da me pita da li sam uzeo neki papir koji je vezan za auto iz Asuana, grada koji je na 400km od granice. Ja mu kažem da sam detaljno pretraživao rutu i da nigde nisam naišao da mi je potreban taj dokument.
Na šta mi on odgovara da bez tog, jednog papira, mogu da prođem granicu ali bez Rina. On je jedini znao engleski na ovoj granici. Objasnio mi je da sačekam autobus koji dolazi za oko dva sata iz Sudana, zatim trajektom odem nazad i autobus će me voziti skroz do Asuana da nabavim potrebni dokument. Što znači da bih spavao negde na otvorenom čekajući jutro da uzmem sto mi je potrebno za prolaz, pa onda vijam autobus za nazad i onda još čekam jutro da se granica otvori. Tri dana bi trajala ova ekspedicija za dokument koji i dalje nisam siguran da mi je potreban. Kako mi je objasnio proceduru okrenuo se i otišao. Seo sam u Rina, i ispričao sebi u bradu sve najlepše o ovom Egiptu i kako jedva čekam da dođem opet. NIKAD VIŠE! Zabraniću dolazak u Egipat svojoj deci i njihovoj deci – Bože sreće i zdravlja!
Momenat kad sam bio na ivici nervnog sloma se upravo ovde dešava. Pričao sam sam sa sobom nekih petnaest minuta. Možda sam se i drao na sebe, nisam siguran. Gledam na vrata granice i pokušavam da shvatim da li je moguće da je ovo neka fora da mi uzvuku pare, sto apsolutno liči na njih ili je samo tolika neorganizovanost ove prljave i korumpirane države. Želim da podelim sa vama na koji način sam razmišljao kad sam pokušavao da se smirim i da reagujem u skladu sa situacijom. Ukoliko stignem jednog dana u Kejp Taun, ovome ću se samo smejati. Ovih tri dana mi ništa neće značiti. I tako, sada već smiren sam se pomirio sa činjenicom kako ću sačekati bus.
Sedam u Rina i s obzirom na to da mi je sve lepo spakovano, odrađeno i već sam doručkovao, navijam alarm i pokušavam da odremam još malo. Oko pola jedan mi dolazi isti onaj momak sa pričom da će mi za 50$ srediti da uđem bez tog papira. Ovo su bile moje poslednje pare i pokazujući mu pitao sam ga hoću li imati još nekih troškova na šta je on odgovorio da hoću i to oko 10-tak, pa je prihvatio da uzme 40$. Mislio sam u sebi, ajde samo da izađem vise odavde. Ruku na srce da sam ovo sam radio potrajalo bi tri puta vise, ali mi je on sve preko reda radio. Ne znam vise gde sve nismo bili. Ovde jedan papir, tamo drugi, na trećem mestu ostavi tablice, na četvrtom kopiraj, na petom predaj i tako u krug. Konačno dolazi i taj trenutak da treba da mu vratim nazad svoje tablice i napustim Egipat. Međuprostor Egipta i Sudana je nekih 300m. Mislim da sam za tu relaciju uspeo da razvučem Rina da ide maksimalnom brzinom od 80km/h. Ulazim u Sudan. Otvaraju mi kapiju. U momentu se cela atmosfera menja. Svi su nasmejani, svi rade nešto. Raspitivali su se o Rinu i odakle dolazimo. Svi su bili pozitivni. Parkiravši Rina, počela je standardna procedura jednog bucmastog dečka koji se maksimalno trudio da se sporazumemo na engleskom. Rekao mi je da ću imati neke troškove od 50$ za osiguranje i koje kakve takse na šta sam odgovorio pitanjem da li imaju bankomat. Rekli su da imaju, a ja se zahvaljujem Bogu jer su me ovi prethodni ostavili sa 2$ u novčaniku. Bankomat ne prihvata Visu karticu. Vratio sam se do njih i rekao da nemam dinara. Po izrazu na njihovim licima video sam da ce to predstavljati veliki problem. Ostavili su me da sačekam u autu, a meni je moj Matori tad najviše falio. Uvek je on bio zadužen za te finansije. Ja sam imao fiksne novce u novčaniku u slučaju da se njegov zagubi ili slično, a on je bio taj koji je stalno vodio računa o tome. Nervoza mi se ponovo vraćala jer ne mogu da verujem koliko sam neodgovaran ispao da prolazim dve granice sa 50$ u džepu. A da ne kažem da se radi o državama trećeg sveta gde je dobro pitanje hoću li imati vode, a ne bankomat. U momentu mog nerviranja mi prilazi prvi anđeo poslat od Boga i pruža mi pasoš govoreći kako mi je već dao pečat za odobren ulaz, ali bez plaćanja troškova moraće da negira validnost pečata. Znao je engleski jezik i u ocima mu se videlo da je dobar čovek. Objasnio sam mu situaciju i nisam imao drugog načina osim da ga zamolim za pozajmicu. Odmah sam mu i rekao ko sam i šta sam pokazivajući mu na svoju fan stranicu i Facebook profil. Pristao je da mi pozajmi, a ja u Kartumu da kontaktiram njegovog drugara pa da mu vratim prvom prilikom. Oduševljen sam bio i zahvalan do neba ovom dečku čije ime ni ne znam. Raspitivao sam se da li ću na putu imati nekih troškova u vidu putarine i sličnog i dobio odrican odgovor. Plan je onda bio da jurim sa gorivom sto imam, vodom što imam i hranom iz Srbije što sam poneo sve do Kartuma pa tamo posle da vijam bankomat. A šta ako ni jedan ne podržava viza karticu? A šta ako ne nađem pumpu sa benzinom? Ova pitanja nisam sebi postavio, već sam naleteo na jednog starijeg radnika na granici po imenu Mazar Mahir. Iliti, anđeo spušten sa neba broj dva. Čovek me je jako podsetio na Đoletovog oca Dragana. Čika Dragan mi je kao drugi tata i kod njega mi se sviđa sto razmišlja mnogo koraka unapred i voli sve s oprezom da radi, spreman je na sve. Gospodin Mazar me je prvo ispitivao da nisam neki prevarant koji želi njegovog mladog radnika da opelješi, ali posle, kad je uvideo da to nije slučaj, potrudio se maksimalno da mi pomogne. Pozvao je prijatelje sa graničnog prelaza iz Egipta i zamolio ih da me puste da prođem kako bih se sutradan vratio trajektom u Abu Simbel i na bankomatu izvukao novce. Opet mi padaju dva dana u vodu zbog moje neozbiljnosti! Bio sam besan na sebe, ali druge opcije nismo imali. Odlučio sam da prespavam onda u Rinu na granici Sudana pa bih ujutru, s prvim kamionom išao do bankomata. Dok sam raspremao auto gospodin Mazar me je vikao skroz sa kapije da brzo dođem. Pritrčao sam da vidim o čemu se radi i rekao mi je da radi bankar na egiptskoj granici ali da požurim. Sve je pozvao i resio da prođem. Trčao sam u japankama koliko su me noge nosile. Stigavši na granicu, jednog carinika sam moljakao deset minuta da me pusti samo da dignem novce. Moljenje je urodilo plodom. Dotrčao sam na vrata kancelarije bankara, a ona su bila zaključana. Kakav sam baksuz. Verovatno je otišao kući, mislim se. Međutim, pojavljuje se iz hola s opranim rukama i umiven. On je u svojoj kancelariji, pored papira, hemijske, kalkulatora i ventilatora sto je duvao imao i terminal. Presrećan sam bio što sam uspeo da dobijem vetar u leđa nakon ovakvog dana. Zahvalio sam mu se na pomoći i utrčao u Sudan. Naravno da su mi već na izlasku iz Egipta opet tražili novce, ali sam otvoreno rekao da ne dam. Utrčavam unutra i dočekuje me gospodin Mazar sa osmehom na licu. Dok smo išli da sredim pasoš, još jednom je došao i prvi anđeo poslat sa neba. Verujte mi da je dečko bio tužan sto mi nije poverio svoj novac. Nakon što sam mu rekao da sam se snašao s tužnim glasom mi je rekao da je on ipak hteo da mi pomogne. Zagrlio sam brata ne verujući koliko je dobar. Mazar mi je rekao da sednem u “restoran” i da ga tu sačekam dok mi on ne resi sve papire. Prošlo je sigurno sat vremena kad je došao i poželeo mi dobrodošlicu u Sudan. Svi na granici su znali za mene i svima sam im se zahvaljivao na saradnji. Dao sam im po kesicu ovsene kase i želeo sam da im dam po dvadeset srpskih dinara kao uspomenu ali nisu mogli da prihvate. Egipćani bi me pitali da li mogu i Vajferta da dobiju za uspomenu. Svi graničnici koji rade ovde su iz najbližeg sela Vadi Halfe. Kad su završili moje papire gospodin Mazar je bio gotov sa svojim poslom i zamolio me je da ga odbacim do kuće. Drage volje sam pobacao ceo benzin na zadnju klupu i očistio prašinu s prednjeg suvozačevog sedišta. Tokom vožnje sam mu postavljao pitanja o Sudanu. I kada smo došli odmah smo stali da kupim sim karticu sa internetom. Rešivši prvi problem išli smo da jedemo, a onda je on otišao kući a ja ostao da se šetam po gradu. Mnogo mi se sviđa Sudan, a u njega sam ušao tek 30-ak kilometara. Ljudi su vrlo ljubazni i svi sa granice su tu. Večeras spavam u autu. Imam sve sto mi je potrebno. Objasnio mi je gde je šta i čekam ujutru da se otvori policijska stanica kako bih napravio jedan papir i onda na miru išao ka Etiopiji. Biće ovde dosta vožnje po velikoj toploti. Nadam se da će sve biti u redu. Hvala mojim anđelima. Da nije bilo njih, ja ne znam kako bih se izvukao…
