Dao sam sebi oduška što se spavanja tiče. Nekako uživam u tome, jer znam da će mi to ubrzo biti jedan od luksuza.

Ustao sam u 11 sati i isplanirao šetnjicu po gradu. Dimitri je išao svojim putem, a s momcima iz Argentine sam imao zajedničku šetnju dva ćoška, zatim su nam se putevi razdvojili na nekoliko sati. Oni su otišli da čekiraju kartu na aerodrom, a ja sam išao da proverim da li je Rino na mestu. Korisne informacije bih mogao da izvučem od Alehandra i Hosea vezano za metro stanice do aerodroma, ali jako su slabi sa engleskim, više se sporazumevamo na španskom. Iz tog razloga odlučujem da ih sutra ispratim na njihov let, pa usput i ja da čekiram svoju kartu i raspitam se oko letenje jer će mi ovo biti prvo letenje u životu. Rino je na mestu, i sunča se. Boja mu je ostala ista, hvala Bogu, jer u njemu ima benzina, može pola kvarta Atine da zavije u crno. Ostavljam ga još jedan dan da me čeka, ne želim da dosadimo jedno drugom. Odlazim u obilazak Atine ovog puta sam. Snalaženje s kartom mi je sad postalo normalno. Vodio sam se do trga Monastiraki koji je prepun ljudi. Na putu ka Akropolisu ima na desetine likova koji samo žele da ti uvale nešto. Najbolji su mi bili momci iz Nigerije koji ti prilaze sa osmehom i rečima blagostanja. Sve najlepše ti žele, puno ljubavi, sreće, para i ostalog, i daju ti narukvicu kao za džabe, iako ti govoriš da ti nije potrebna, oni ti je već kače. Spominju reči Hakuna Matata koje se sećam iz crtanom filma. Proverio sam kasnije, reči označavaju život bez briga. Zatim pružaju svoju pesnicu kako bi ti svoju stavio na njihovu i proizvode zvukove bum-šaka-laka. A onda kreće priča kako bi bilo poželjno da se donira koji evro za momke koji noću tu sviraju itd…Momci su fantastični. Kad bi oni došli u Beograd ili Novi Sad time da se bave, sa takvom pričom, cela Srbija bi nosila njihove narukvice. Odlični trgovci.

Stigao sam do ulaza u Akropolis. Poslali su me da kupim kartu, stajao sam u redu usred najgoreg sunca 15 minuta da bih nakon toga saznao da je karta za jednu osobu 20 evra. Pristojno sam se zahvalio i okrenuo se. Ne želim nikog da uvredim ja se slažem da su to ostaci od Antičkog doba, ali ljudi ne želim ni svojim novcem da platim 20 evra da gledam neko kamenje, a kamoli tuđim. I verujte mi, ukoliko odlučite da posetite Akropolis uzmite nekog vodiča jer će ovako ispasti da stvarno plaćate 20 evra po osobi da gledate kamenje. To smo naučili iz iskustva Đole i ja prošle godine kada smo obilazili Aja Sofiju. Iza svakog njenog kamena krila se interesantna priča, a da smo ušli sami, samo bismo ga prošli.

Razmišljajući koliko je u stvari cela Grčka skupa ovo mi i nije delovalo tako strašno ali ipak, mnogo je. Seo sam još jednom, ovog puta sam, na brdo Aeropag i uživao u pogledu. Slikao sam sa istog mesta Akropolis jer mu bliže nisam mogao doći za džabe. Nakon toga obišao sam Zapion, još jednom parlament i prošetao se njihovom „Knez Mihajlovom“ ulicom. Primetio sam da im ulice nisu baš čiste, štaviše, poprilično su prljave. U odnosu na Srbiju ovde ima sigurno pet puta više motora nego kod nas što i nije za čuđenje jer su im ulice male u okolini centra. Oblače se kako stignu. Ima onih, pretpostavljam, koji imaju novca pa su lepo obučeni a ima i onih koji su bacili na sebe sve i svašta ali im stvarno dobro stoji. To je kod njih postao stil i života izgleda. Došao sam u sobu gde su me cimeri dočekali i svi smo odlučili da odremamo malo. U pola sna me budi Dimitri da idem s njim na plažu, ali uz zahvalnost na pozivu odbijam i okrećem se na drugu stranu. Posle ustajanja bila je tišina u sobi jer smo svi „visili“ na telefonima. Dovoljna je bila jedna rečenica da mi se Argentici aktiviraju. „Vamos a comer“ – ajmo da jedemo. S obzirom na to da sam opet u fazi kad ne znam koji je dan, nisam znao da je subota i to veče. Šetali smo se ovim punim gradom. Ljudi, nikad nisam video ovoliko ljudi u jednom gradu. U koju god ulicu da smo zašli bilo je krcato. Kako srednji deo ulice kao šetalište tako i kafići i restorani sa strane. Na kraju smo opet, po drugi put nas troje, završili na brdu Aeropag. Pokušao sam da testiram Gopro kameru kako se ponaša po mraku i ostao sam bez daha. Ova spravica stvarno može sve. Još jednom se zahvaljujem GoPro-u na podršci.

Društvo, kada vidite sada sliku i povežete da neki ljudi biraju baš ovakva mesta za provođenje subotnje večeri s društvom ili lepšom polovinom shvatićete da su naši redovni izlasci po diskotekama i klubovima sramota za spominjanje. Nastavili smo šetnju, ali u pravcu hostela, jer sam im se požalio da mi je „frio“(hladno). Na šetalištu sam naleteo na mali štand sa kartom sveta i izlepljenim motorom. Hulian je proputovao ceo svet na svom motoru. Bio je do Mongolije i skroz do Južnoafričke republike. Gledao sam ga kao u idola. Pričali smo o Mongoliji a onda sam ga ispitivao za putovanje ka južnom delu Afrike. Dao mi je nalepnicu da zalepim na auto i rekao da ga ne zaboravim. Presrećan sam što imam uvek nešto zajedničko sa ovakvim ljudima. Vrlo prijatan čovek. Prijaju mi ovi obilasci gradova jer nema dana kad ne pređem bar 20 kilometara, a onda se osećam mnogo lepo. Međutim, i ta silna šetnja i to sunce uzimaju svoj danak, pa se bacam pod čaršafe. Sutra je novi dan i nova destinacija.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име