Pumpa pored koje sam stao da spavam izgleda da nije radila. Probudio me je neki klinac koji mi je svirao misleći da ja radim tu pa da dremam na poslu dok satnica ide. Pogledao sam ga i dok mi je nešto vikao na arapskom samo sam se prebacio na drugu stranu. Ubrzo nakon toga stigla je toplota koja je obuzela kabinu i to je bio znak da je mom spavanju došao kraj.
Do Kaira ima dosta jer sad idem skroz okolo. Nailazim često na njihove vojne punktove. Izgledaju mi kao iz neke dečije vojničke igrice. Postavljene su bodljikave žice, buradi kako bi išao cik cak i naravno vojnici naoružani do zuba. Nakon prvog punkta svi ostali su mi se posle činili normalni i manje strašni. Na svakom su ljubazni. I na taj način traže dokumenta i proveravaju auto. Iskoristili su mi kao odlična navigacija iako slabo koji da je znao da bekne na engleskom.
Put je bio naporan, neću lagati. Ovo je postala velika psihološka igra, ništa drugo. Za mene avantura nije počela, a počeće onog momenta kad sa Etiopijskom vizom napustim Kairo i uputim se ka Sudanu. Maksimalnom brzinom se krećem sa 80km/h još od Beograda i to mi je sasvim prijalo, međutim sada bih mogao stisnuti gas jer imam čist pravac i retko ko da je na putu sa mnom. Vreme mi sporo prolazi, pređeni kilometri isto, a nikako da se naspavam kao čovek, stalno me hvata umor.
Prolazim duž obale Akapskog zaliva, a zatim i Sueckog zaliva. Još na granici su me dva puta pitali da li imam diplomatski pasoš jer je na poleđini zlatan nacrt. Dok sam im na granici na prva dva punkta davao otvoren pasoš na stranici gde mi je viza posle sam im davao da vide poleđinu. Puštali su me vrlo brzo. Osećao sam se kao diplomata pa me je samoća uzela pod svoje.
Počeo sam da razmišljam kakve promene bih napravio u Egiptu, državi u koju sam samo pre nekoliko sati ušao. Prvi zakon bi mi bio da se počisti cela država i digao bih sve stanovnike na noge. Ovde smeća ima na sve strane. Sve vreme sam to radio razgovarajući sam sa sobom. Čak sam i Vučićevu dramsku pauzu koristio. Bio bih ja dobar diktator egipatskom narodu. Istorijski momenat za mene i Rina je bio kad smo prešli preko, tačnije ispod Sueckog kanala. Tog momenta smo obojica čekirali naš zajednički treći kontinent i prešli iz Azije u Afriku.
Nikog na putu sve do nekih 20-tak kilometara do Kaira. Ljudi moji, ono je džungla! Inače, nisam spomenuo da sam na putu video mnogo autostopera. Kad god sam u Srbiji uvek stanem nekom, ali ovde nisam hteo da rizikujem. Autoput ka Kairu u jednom pravcu ima tri trake za automobile i zaustavna traka, i sa strane dve trake za kamione. Ovde se uleće u makazice, ide u rikverc, parkira, zaustavlja da se pokupi stoper. Da, upravo to. Ljudi usred autoputa stopiraju. Ja nisam mogao da verujem. Već u Kairu sam se plašio za Rina. Džungla, kažem vam! Crveno svetlo im ništa ne znači, a jedva i da sam video koji semafor.
Uključio sam malu GoPro kameru i postavio je da snima ispred mene za svaki slučaj ukoliko se nešto desi. Od dve trake prave tri ili čak četiri. Svira se ovde kao da nemaju za trubače. I to nije kao kod nas što se svira samo u krajnjem slučaju nego ovde svi sviraju i onda kad te obilaze nema nekog mrkog pogleda nego kao da su srećni što su ti eto tako, samo svirali. Jedva sam čekao da dođem do hostela. Tuširanje, hrana i spavanje mi je bilo prekopotrebno. Malo sam se stopio sa sredinom i videći kako to ostali rade, parkirao sam i ja Rina na putu kako bih proverio za slobodan krevet u hostelu.
Sve je bilo rešeno čak sam i uspeo da nađem parking za 2 evra po danu. Bojao sam se da mi neko možda ne skine egipatske tablice, onda bih stvarno imao problem. Tuširao sam se pola sata, kucali su mi na vrata dva puta ali se nisam puno jedio. Javio sam se ukućanima. Majka mi se zabrinula i prvo što je pitala je da li sam jeo. To sam očekivao od babe ali vidim i da majka pazi na moj stomak. Seo sam da jedem, otvorio lap top da radim i vrlo brzo ga zatvorio.
