Malo mi je dosta ovog Kaira, budim se upravo sa tom misli. Nema šta ovde čoveku da se dopadne. Dok sam odlazio do naše ambasade u nadi da ću uhvatiti bar koji minut sa ambasadorom nisam mogao a da ne pomislim kakav bi moj život bio da se preselim ovde.
Siguran sam da ne bih vozio auto niti bio bilo kakav učesnik u saobraćaju sem u ulozi pešaka. Ako ste pratili prethodnu avanturu sećate se da smo pisali kako su Mongolci sa konja i kamila prešli u džipove?-e pa, Mongolci su malo napredniji vozači u nekom pogledu. 
Ovde ljudi ispred volana misle samo na sebe. Na desetine slučajeva sam video kako se parkiraju i isparkiravaju tako što “naslone” branik o branik ili još gore kuku o prednju tablicu. Ne ostave sebi ni malo prostora da izađu kasnije nego se ulepe zadnjem automobilu na centimetre i tako uradi i sledeći automobili i sledeći. Naprave zmiju iz koje se može izaći samo od napred ili nazad. Ima bezbroj ne funkcionalnih automobila na parking mestima ili jednostavno ostavljenih pored puta.
Isti toliki je i broj trenutno funkcionalnih automobila u saobraćaju koji ne bi kod nas prošli tehnički pregled, čak ni sa kojom crvenom. Šetnja do naše ambasade mi traje sat vremena tako da sam imao sasvim dovoljno vremena da posmatram njihova ponašanja. Prljavi su i kao nacija. Pekarske proizvode možete videti pored puta ili čak na putu. Kifle, hleb, lepinjice, krofne prodaju na raskrsnicama gde je najprašnjavije i najzagušenije od strane izduvnih gasova.
Ajde da samo prodaju nego ljudi kupuju! Ušao sam u pekarski objekat, i on je imao štand na putu, ali sam video da ima nešto od namirnica i unutra. Ispred mene je bio čovek koji je zahtevao vruće kifle. Pekar se uhvatio za tepsiju iz pećnice iza njega i istresao kifle na svoj sto. Prilikom istresanja ispale su mu tri kifle. Dok je mušterija pakovala sebi određenu količinu kifli pekar se, nakon ostavljanja tepsije sagnuo i vratio kifle sa poda na sto sa ostalim kiflama.
Ispred mene čovek nije ništa odreagovao a ni kolonica mušterija iza mene koja se napravila. Zaprepašten sam bio. Ljudi, da ne ispadnem neki fin. Da pekaru u Srbiji ispadne pojeo bi to on ili bi radnicima dao, naglasivši da je ispalo. Znam i za pravilo od pet sekundi ali ljudi, ovde je pod kao da bacite na upravo zaoranu njivu. Zemlje, peska i prašine na sve strane. Samo sam se pretvorio u maglu i nestao iz pekare. Stigao sam do ambasade i saznao da je, nažalost, ambasador opet poslovno odsutan.
Ne dozvoljavam da mi ovako loše počne dan pa mi prilazi Dražen sa jednom lepom vešću. Ambasador je kontaktirao Etiopijsku ambasadu i potrebno je samo da odem tamo i predam dokumente. Sada sam još više želeo da ga upoznam, ali izgleda da će to morati nekom drugom prilikom.
I daj Bože da to bude van Kaira. Odlazim sa svim potrebnim dokumentima u drugu ambasadu i obaveštavaju me da će mi viza biti gotova za nekoliko dana. Tražio sam da budu precizniji pa mi je njihov konzul rekao za tri dana. Iako mi to remeti sav raspored, bolje išta nego ništa. Zahvaljujem se i napuštam ambasadu. Ide još jednočasovno posmatranje i studiranje ovog grada dok mi je sledeća destinacija bila Egipatski muzej.
I dalje su mi velike nejasnoće oko tih njihovih sirena ali neću više o njima. Ovaj je grad jedan veliki potencijal samo treba dosta vremena a i novca uložiti. Razmišljao sam odakle bih ja krenuo da mi daju moć Abdela Fataha. Svim vlasnicima automobila bih rekao da napuste grad, napravio bih jedan parking ogromni samo za njih i automobile. Očistio bih za to vreme ulice i preostale automobile sa ulica bih prebacio u staro gvožđe – tu bi se fin novac skupio. Ubacio bih semafore. U kampu bih pregledao svaki dan da li je tehnički ispravan, ali bi im svima iskopčao sirene.
Srbi bi i to naplatili na fazon zatamnjenih stakala, ali ja bih iskopčavanje odradio na trošak države. Naučio bih ih da koriste žmigavce i ovaj grad bi već dobio na svojoj lepoti. Da ne dužim više. Malo me rade emocije, ipak je najlepše biti među svojima.
Opet sam ispred muzeja, ali ovog puta sam voljan da platim minimalnu moguću cenu. Muzej je prelep i ogroman. Naravno, pretres iz bezbednosnih razloga je na svakom koraku, ali ovde je pretres da vide da li između ostalog imaš i fotoaparat ili kameru. U torbi mi se nalazila GoPro kamera što je i skener detektovao. Nikakav to nije zločin niti problem ako na ulazu uz kartu doplatiš za slikanje po muzeju. Izrevoltiran pošto se sve živo plaća i ono što mi se ne sviđa a to je da je za svakog posebno cena. Za turiste jedna, za egipćane druga.
Naravno, ova prva je uvek tri puta skuplja, negde je odnos i veći. Odbijam da doplaćujem bilo šta i odnosim torbu da mi se čuva. Vraćam se nazad, kroz isti taj skener i prolazim. Opet je nečije ne razmišljanje na delu. Ili je ovo samo još jedan način da se od turista izvuče novac. Ušao sam u muzej sa mobilnim telefonom u džepu u kom je kamera visokog kvaliteta. Malo sam se stopio sa masom i poceo da fotografišem. 30 egipatskih funti ušteđeno.
Muzej je stvarno prelep. Egipćani su imali fantastičnu istoriju. Satima sam bio u muzeju čitajuci, šećkajuci se i fotografišući sve što mi je delovalo interesantno. Moj savet vam je da ako budete dolazili u ovaj muzej, uzmete vodiča. Opet ćete se naći u istoj situaciji kao na Akropilisu. Gledaćete kamenje i ploče a ništa vam neće biti jasno. Čitao sam svaki eksponat kad sam ušao ali nakon nekog vremena dosadi čitanje. A s obzirom na veličinu muzeja i broj eksponata izloženih, trebalo bi mi tri dana da obiđem sve.
Još jedna stvar koju ne volim kod egipćana, a to je da se bakšiš svuda traži. Kod nas se zna, bakšiš ostavljaš konobaru i frizeru. Ovde sam na napuštanju muzeja ušao u wc da operem ruke. Tražio sam ubrus ili mašinu za sušenje ruku ali ih nije bilo. Pojavljuje se egipćanin sa wc papirom u uniformi čistača i daje mi malo po malo. Obrisavši ruke i zahvalivši mi se, krenuo sam ka napolje a on je išao za mnom, zveckao sitnišem koji mu se nalazio u džepu i dovikivao “bakšiš,bakšiš!”.
Našetao sam se danas za celu godinu. Išao sam ka hostelu da se javim ukućanima i da odmorim dušu. Nisam dizao glavu niti sam razmisljao više o ljudima ovde i načinu na koji žive. Zavibriao mi je telefon, otvorio sam poruku od Drazena koja glasi:” Viza ti je spremna. Ujutru idi po nju.” E sada sve može. Sad prava avantura počinje!
