Nakon sto sam fino spavao u Rinu probudio sam se oko sest ujutru. Doruckovao ovsene, spremio auto, proverio nivo ulja i benzina za svaki slucaj. Sve je bilo u redu. Prilikom ulaska u Sudan, nakon granice, turista sa autom ima jos jedan zadatak koji oni naglase za razliku od Egipcana, a to je da na putu ka izlasku iz drzave uzme potvrdu iz policije u bilo kom gradu. Odlucio sam da to bude upravo ovde u Wadi Halfi, pa da ne moram da razmisljam posle o tome.
Posetio sam policijsku stanicu i tamo sam naisao na mog drugog andjela cuvara, gospodina Mazara. Imao sam utisak kao da me je cekao. U momentu kad smo se spazili krenuo je prema meni i odmah trazio dokumenta. Isli smo u pocetku redom i obavljali potrebnu dokumentaciju, a posle mi je rekao da sednem i sacekam da zavrsi. Dok sam sedeo video sam ga kako trckara tamo vamo kao i na granici. Ovaj proces je trajao vise od jednog sata. Koliko bi samo meni oduzelo vremena da sam sve sam morao da radim… Sedeo sam i posmatrao ove ljude. Nekako je bas prijatno biti ovde.
Zacudjeno te gledaju svi, ali nije neprijatna situacija vec je nekako osecaj blagostanja. Svi traze hlad jer je pretoplo preko dana. Dok sam spavao primetio sam da zahladni tek izmedju tri i pet ujutru. U tom periodu menjam funkciju vrece za spavanje da mi umesto jastuka sluzi kao pokrivac. A Sudanci preko dana stanu iza bandere u liniji senke samo da ne bi bili direktno izlozeni suncu. Sto se oblacenja tice svi su pokriveni. Muskarci su obuceni u nesto poput kombinezon odela, gde im je prikriveno celo telo, ili su u pantalonama i kosulji dok su zene u feredzama (njihovim standardnim crnim odelima) ili isto tako pokriveni samo u veselijim bojama. Cene su smesne ovde. Jeftinije je od Egipta. Mazar mi je prisao i rekao da je posao obavljen. Slobodan sam da bez brige nastavim svoj put. Pozdravili smo se i na tom mestu i rastali. Verovatno me covek vise nikad nece u zivotu videti i nije trazio novac niti bilo sta zauzvrat. Dao sam mu prethodnu noc model mog svezeg ofarbanog jugica kojeg sam dobio od drugarice iz Amerike. Pozeleo sam mu da kad god se oseca makar i na trenutak lose, da baci pogled na ovu igracku i da se seti kako je ulepsao zivot jednom mladog svetskom putniku. Meni ostaje urezano secanje na njega i nadam da ce nam se putevi jednog dana ukrstiti ponovo. Seo sam u auto i krenuo sam na daleki put.
Od mesta gde sam upalio Rina do Kartuma ima nesto vise od 920 kilometara. Vozio sam od pola jedanaest do sedam sati uvece. Stajao sam samo kad sam morao da dokupim vode i jedem i kad su me zaustavljali policajci radi provere. Svi su ljubazni i raspolozeni za saradnju. Zeleo bih da dodjete ovde i upoznate ljude, kulturu i obicaje. Ja bih rado bar jedno more u zivotu zrtvovao radi ovakvog nekog iskustva. Nazalost, slika o Sudanu mi nece biti savrsena jer su mi u dva navrata prilikom zaustavljanja policajci trazili novac. Sva sreca pa mi je Mazar naglasio da nema placanja putarine i moje “NO MONEY” je bilo sasvim dovoljno da odustanu. Put kao put je poprilicno dobar. Ima tu i tamo etapa gde se asfalt rasirio od toplote pa izgleda kao neuredan tepih i isto tako tu i tamo je bilo peska na putu jer majka prirode polako vraca ono sto joj je oduzeto. Ali imate pravac, lepo obelezen put i okolo ambis. E sada zelim da cujete razlog zasto niste juce dobili izvestaj. Pravi razlog je zato sto nisam imao slike koje ce da potvrde moje reci. A ajmo sad jedan korak nazad, nisam imao slike koje ce da isprate moje reci iz dva razloga. Prvi je zato sto sam jednom rukom drzao petu brzinu, moze se reci svom snagom. Dok sam drugom upravljao volanom, koristio mobilni, pio vode itd. Odusevljen sam bio dobijanjem pete brzine. Prvi put da sam probao i uspelo je. Drugi razlog je bio sto skroz do Kartuma nema benzina i nisam hteo da stajem i krecem kako ne bih povecao potrosnju. Vozio sam gotovo 99% puta u petoj brzini i drzao ga na maksimalnih 90 km/h. Ukratko cu vam opisati putovanje. Pored puta, na vec spomenutom ambisu moze se naci koji magarac, kamila (i ziva i mrtva) i zapaljeni autobus ili kamion. To je to. To je sve sto je bilo od putovanja od preko 600km na temperaturi koja je iznosila 38 stepena, a onda sam stao da odmorim. Bio sam malo umoran, mogao sam jos, moram priznati, ali ovi sto teraju magarca nasred, nazovi ovo “autoputem”, su apsolutno neosvetljeni i u poslednji cas sam morao da odreagujem dva puta. Stao sam radi svoje, Rinove i njihove bezbednosti. Preko puta moje nove adrese prebivalista se nalazio kao neki vasar. Otisao sam da ga obidjem i spazio da ima svezeg cedjenog voca. Odlucio sam da nagradim sebe i unesem malo vitamina za promenu. Ovu vitaminski bombu sam dobio na racun kuce. Izgleda da je to pored radnika bio gazda i jednostavno je odbio da prihvati novac. Zahvalio sam mu se od srca i uz Selam Alejkum („Mir sa vama“ na islamskom) otisao da rasirim “krevet”. Pozeleo sam Rinu laku noc i rekao mu da se dobro odmori za sutrasnji put do Kartuma.
Budjenje! Sest ujutru je, a ja nemam obaveza. Palim Rina i krecemo. S obzirom da koristim standardni rezervoar od juga i bocu od gasa zapremine 50l modifikovanu za sipanje benzina, prijatno sam iznenadjen sto sam presao put od 700km a nisam ni naceo standardni rezervoar. Izgleda da Rino nije bio toliko zedan po ovoj sparini. Ubrzo nakon nekoliko desetina predjenih kilometara pocela je kazaljka standardnog rezervoara da radi. Odusevljen sto cu imati benzina do Kartuma, a posle toga, i ako bude slucaj da uopste nema benzina, imacu i do granice sa Etiopijom. Osmeh i razmisljanje da ova putesestvija stvarno moze da ima srecan kraj mi ne izlazi iz glave. Stizem u Obdurman, a zatim i u Kartum. Stajem kraj jedne benzinske pumpe da nadjem smestaj. Znao sam jos ranije da ce me smestaj poprilicno kostati ovde. Do sada sam spavao u hostelima od 4e po noci do 16e (skupi Izrael), ali ovde ih nema. Prilikom odlaska ka jednom hotelu koji je kostao 70e po noci, ugledao sam tablu za drugi i stao da pitam cenu. Za 20e je jeftiniji upravo ovaj i dzaba sam koristio koje kakve metode za cenkanje kad nisam imao sanse. 50e je fiksna cena, uzmi ili ostavi. Zamolio sam osoblje da im ostavim pasos i odnesem stvari do sobe, istusiram se i nakon toga odem do bankomata kako bih platio sobu. Pristali su na to, a ja sam maksimalno pokusao da ispostujem dogovor. Pri izlasku sam recepcionara zamolio ako bi mogli da mi operu jednu kesu prljavih stvari. Nije garantovao da ce stici da se osusi do mog odjavljivanja ali ce se potruditi. Cilj mi je bio samo da se opere a u autu sam mogao da ih susim jer je najavljeno da ce biti 41 stepen. Ne samo da osusim stvari vec mogu i omlet da ispecem na haubi… Nastanak problema. Sudan je toliko odvojena drzava da ona nema nikakvu komunikaciju sa spoljasnjim svetom u svakom smislu, pa tako i bankomati ne reaguju na moju karticu. Obisao sam sedam bankomata, cekao u banci “Bank Of Khartoum” sat vremena da bi mi rekli da probam na nekom drugom bankomatu. Da se razumemo, ja imam novca sasvim dovoljno da platim smestaj ali sta ako mi zatreba goriva, vode, hrane, nesto se desi sa autom ili neki problemi nastanu na granici. Imam jos od granice sa Egiptom kad sam trcao nazad do bankara, ako se secate. Sva ta svota mi je od strane gospodina Mazara zamenjena u Sudansku funtu. Na putu ka hotelu sam video berbersku radnju. Nije kao becejska kod Knorca a ni kao novosadska u Puberaju, ali posluzice. Dok me je Mohamed sredjivao razmisljao sam kako ce se ovi u hotelu oduseviti mojom vesti kad kazem da nemam da platim. Otvaram vrata i odlazim do recepcije. Bila je smena izgleda pa je radio drugi momak koji ne zna engleski i umesto njega se ubacio neki stariji covek da pripomogne. Predstavio mi se kao radnik hotela i zamolio sam ga da pozove menadzera u moju sobu. Trazio mi je razlog tog poziva kako bi opravdao njegov odlazak menadzeru i ja sam mu ispricao celu situaciju. Ono sto je sledece izgovorio me je prestravilo. Rekao je da je to jako veliki problem i da ce menadzer biti prinudjen da pozove policiju. Sada sam vec uplasen od same pojave menadzera, a nada da ce me razumeti je pocela da iscezava. Govorio sam coveku da nema potrebe za tim, pokusao da mu objasnim kako cu uplatiti na racun hotela prvom prilikom kad udjem u Etiopiju i pokazivao sam mu preko telefona da sam putnik na misiji, a ne prevarant. On se samo nasmejao videvsi mene u panici i rekao je da ce menadzer razumeti jer upravo pricam sa njim. Covek po imenu Osmah Sinada mi se konacno predstavlja i kao menadzer hotela. Kaze da ima potpuno poverenje u svoje goste i nije se desilo da neko naknadno nije uplatio smestaj. Takodje mi govori da je vrlo cesta pojava da se turisti preracunaju, a njihove banke ne mogu da im daju novac. Medjutim, vise se on bio zainteresovao za moje putovanje nego sto sam ja pokusavao da mu dokazem da cu uplatiti na racun hotela cim dodjem do novca. Brzo se okrenuo sa mojih pitanja vezano za uplatu na njegova pitanja o putovanju. Zna za Srbiju i za Beograd. Njegova sestra i njen muz, ako sam dobro ispratio, su bili na studijama tamo. Kazu da su se vratili sa divnim uspomenama. Dok mi je to pricao isli smo da bacimo pogled na Juga koji se nalazio ispred samog hotela. Rekao mi je da ne brinem i da ce ovo nocenje biti njegov doprinos mom putovanju. Na njegovo insistiranje, na tome je i ostalo. Nakon toga smo pomerili sve automobile i parkirao sam Rina tacno na ulaz. Obavili smo mali fotosesn da obojica imamo slike za uspomenu. Cak mi je dao i svoju vizit kartu gde stoji njegova email adresa kako bismo ostali u kontaktu. Kada sam bacio pogled na vizitku video sam da pise Osman Sinada – vlasnik hotela. Cim sam se vratio do sobe podelio sam ovu lepu vest sa ukucanima. Sudan-skromna drzava sa divnim ljudima!
