Spavao sam sa polu otvorenim prozorom na suvozačevoj strani. To mi je već postao, da kažem, ritual. Razmišljam na nalin da moram imati svežeg vazduha dok spavam, a pošto spavam na suvozačevom sedištu onda mi je izvor svežine bliži, a sve stvari vredne iza vozačevog sedišta. U slučaju da neko pokuša da se napravi pametan, moraće da se potrudi kako bi dohvatio neđto vredno.
To važi samo u slučaju čoveka lopova. Nakon što sam se probudio i spremio, nisam primetio da mi bilo šta fali. Pomislio sam kako je ovo još jedna uspešna noć. Upalio sam Rina i nakon samo 50 metara od mesta mog noćenja nalazili su se na putu majmuni. Svako bi se iznenadio njihovim prisustvom i poželeo da se slika ili da ih nahrani. Ja sam se s druge strane pripremao jako dugo za ovo putovanje i kao takav sam obavešten da se pripazim majmuna-profesionalnih lopova. Istog momenta sam podigao svoj prozor i zaključao obe strane. Proverio sam za svaki slučaj da li mi je sve od operature tu, a takođe i od dokumenata. Imao sam 50 metara sreće.
Ne mogu lagati, jesu me obradovali. Nije da svaki dan viđam majmune (mislim na majmune kao životinje). Izgledaju kao male plišane mede. I pored dobijene informacije da ih se skloni, mnogo sam želeo da im priđem i da se slikam. S obzirom na to da sam se i dalje spuštao sa planine, na svakoj sledećoj malo većoj krivini ih je bilo po petoro, šestoro… Svi smo prolazili ne obraćujući puno pažnje na njih. Jednom kamionu koji mi je išao u susret je prozor bio skroz spušten na strani vozača. Najveći majmun medju tom grupom je to spazio. Potrčao ispred kamiona, preprečio mu put na šta je vozač reagovao kočenjem. Zatim su se dva majmuna popela na prikolicu i sa zadnjeg dela prilazili su kabini.
Vrlo brzo je kamionadžija, svestan svoje greške, podigao prozor i sva tri majmuna su se momentalno sklonila od kamiona. Vi koji me već poznajete iz prethodne avanture znate me po tome da volim da posolim priču kako bi bila zanimljivija. Ovu, gore opisani scenu, sam video svojim očima i od reči do reči je istinita. Stigao sam u glavni grad Etiopije, Adis Abebu. Uz malo snalaženje oko interneta uspeo sam da nađem adresu hostela. U njemu sam upoznao Brendona iz Amerike koji je ovde došao radi nekog projekta. Nisam ga razumeo tačno šta on želi da radi, ali smo pričali o njegovoj poseti Kosova.
Radio je u “Peace Courps” baš na toj teritoriji. I on je kao i ja upravo došao pa smo sišli sprat nize od hostela u kafe/restoran da jedemo. On je isao da odmori a ja sam krenuo da vidim šta to Adis Abeba ima da mi pruži. Grad kao grad nije ništa specijalno. Nema konkretno centar kao što svi normalni gradovi imaju i, nakon što sam se raspitivao kod meštana, nema baš ništa specijalno da se vidi. Ima dva muzeja a da budem iskren, njih mi je dosta još od Egipta. Ima kao neki skver gde se održavaju koje kakvi skupovi i ima aerodrom u blizini. Ja sam se odlučio da posetim ulicu Maršala Tita u kojoj se nalazi naša ambasada. Svaki put odem do ambasade dan pre jer volim da znam gde sutradan treba da dođem.
Šetao sam se satima od hostela, počeo od dnevne šetnje pa zaglavio u noćnoj. Kretao sam se istim ulicama tamo i nazad. U povratku, po noći, nisam mogao da prepoznam te ulice. Preko dana je bilo samo prolaznika, a noću se pretvaraju u dugacke buvljake kraj trotoara. Svi prodaju neke džidža bidže. Od igle do lokomotive. Dok sam se šetao ulicama i na osnovu pogleda kojih sam dobijao stekao sam utisak da Etiopljani ili me vole turiste ili ne mirišu baš belce. Ne želim da ulazim u raspravu o rasizmu, samo kažem da sam tako stekao utisak. Nikad u životu tako nešto nisam osetio. Došao sam u hostel mrtav umoran. Prešao sam desetak kilometara šetajući. Kad sam se zavalio u krevet znao sam da će mi limit biti maksimalno do 22h. Malo sam sređivao da me vidite na videu pa sam samo zaklopio laptop. S obzirom na to da vam ovaj izveštaj dolazi u malo kasnijim satima, želim vam laku noć.
