Rino je stajao između dva kamiona, sva sreća pa sam imao sliku kao dokaz, inače bih pomislio da sam taj scenirao sanjao. Budim se jutros, a na parkingu nikog sem mene. Pošto sam se prenemagao da produžim ustajanje kroz polusan čuo sam srpski jezik u pozadini i reči „…to je taj jugo“. Da mi nije konačno bilo idealno sve, i položaj i temperatura u autu baš za spavanje, odmah bih iskočio i usledilo bi upoznavanje. Malo sam potcenio noći u Grčkoj.
Spavao sam u poluotvorenoj vreći za spavanje i šorcu. U pola noći sam shvatio da sam pogrešio i iskoristio poslednji kap snage da dohvatim i navučem na sebe majicu. E, onda je krenula lepa dremka. Ustajanje je bilo toliko normalno kao da celi život spavam pored puta. Ulazim u benzinsku pumpu, javljam se svima kao da sam tu redovan. Odlazim u wc sa neseserom, sređujem se i naručujem kafu, jer znam da ću morati da zaglavim na njihovom netu nekoliko sati. Slabo pratim sportove sem naših vaterpolista i kajakaša Marka Tomićevića, ali sećam se da su Olimpijakos i Crvena Zvezda bratski klubovi, pa sam koju reč na tu temu prozborio sa momkom za kasom koji se oduševio kad sam mu tu činjenicu spomenuo. Nakon nekoliko sati rada za laptopom u saradnji sa kamerama usledile su standardne provere kod Rina i uputili smo se u Atinu. Čoveče, 80km/h i nikad Atina! A da ne kažem koliko je ovde putarina skupa! Nikad više neću psovati sebi u bradu za putarinu od Beograda do Niša! Polako ali sigurno, i malo više polako, stigao sam u Atinu. Smestio sam se u hostel koji se nalazi na samoj granici između lepog dela Atine i veoma ružnog dela sveta. Nažalost morao sam prvo da zavirim u ovaj drugi jer sam čuo da tamo postoji jeftin parking za ceo dan.
Na putu od hostela do parkinga, koji broji tri cela ćoška, uspeo sam da vidim dvojicu kako pomoću slamčica vuku na nos beli prah, desetine ljudi koji su pokušali da mi prodaju polovne, pretpostavljam i ukradene telefone i dvojicu ludaka što se deru na ulici. Odličan prvi utisak, zar ne? Smestio sam Rina na sigurno i raspakovao se. U sobi sam upoznao dvojicu cimera iz Argentine a Dimitri, iz Rusije, kako oni kažu je rano otišao da obilazi grad. Hose i Alehandro(kao što ih u svakoj TV noveli ima) slabo pričaju engleski(možda njihov drugar Migel Anhel bolje zna) pa smo se i rukama i nogama sporazumevali. Upoznali smo i dve docimerke iz Kanade, Angelu i Kristinu, i svi skupa se dogovorili da idemo zajedno u obilazak grada. Momci iz Argentine su inače zaposleni u Ujedinjenim Nacijama i rade na Kipru. Devojke su upravo došle iz Venecije i iz priče shvatam da su oduševljene gondolama. One uopste ne znaju španski a ja imam fond od nepunih 300 reči pa možete samo zamisliti kako su nas Hose i Alehandro sprovodili kroz grad.
Obišli smo samo neke destinacije, kao što su parkovi, centar grada i uličice jer je sve ostalo bilo zatvoreno. Kada se smrklo, devojke su nastavile u provod a mi „matorci“ se vratili u sobu. Stavljam operaturu da se puni i dočekujem Dimitrija. Dečko je iz Moskve, da budem precizniji, ima 22godine ali radi i studira već dve godine u Nemačkoj. Oduševljen njegovom životnom pričom a i on mojom uspostavili smo kontakt i dogovorili se da dođe u Srbiju prvom prilikom. Videćemo da li će održati svoju reč. Pokušao sam preko njega i te njhove ruske društvene mreže da dođem do Viktora iz Kločija, čoveka što nas je ugostio i stavio na juga sufiks LADA, ali bezuspešno. Povukle me misli na to vreme i izmamilo mi osmeh na lice. E, moj matori da si sad tu, ali moraš da radiš…
