Spavao sam pored puta. Morao sam. Iako sam bio upozoren da to ne radim, izabrao sam da budem potencijalno opljačkan naspram sigurnog sletanja sa puta. Mrak je već uveliko bio pao. Ispred mene ništa, sve crno.
Put očajan i blatnjav. Rino mi je skroz od blata, pa su mu i svetla prljava. A to mi smanjuje preglednost. Stao sam tik pored puta i ispred nasipa zemlje da me neko od nazad ne pogura slučajno. U jednom trenutku, sa brda iznad mene, sišao je čovek sa baterijskom lampom da pita da li je sve u redu. Ima dobrih ljudi na ovom svetu i zbog toga se uvek pozitivno naelektrišem. Jednostavno mi bude želju da nastavim u svemu u nadi da je isto toliko dobra osoba tamo iza sledećeg ćoška.
Nameštam se na brzinu i pre zatvaranja očiju pomislio sam na svoj mali grad. Bečej… Koliko mi sad fali, ne mogu vam rečima opisati. Prosšle godine kad smo bili na putovanju propustili smo rekonstrukciju i otvaranje našeg trga. Sada sam pročitao na vestima da su postavljene klupe i kante. Tek sad što je dobio na lepoti – u to sam siguran. Jedva čekam da se prošetam i malo sednem, onako domaćinski, da ispratim situaciju. Mali grad s ogromnim brojem dobrih ljudi. Zato mi najviše i fali.
Ovde mi je buđenje u šest ujutru postala već navika. Kako sam se probudio odmah sam se prebacio na vozačevo sedište i krenuo dalje. Iznenađen sam bio što sam nakon 5 km izašao na nov, asfaltirani put. Samo sam čekao kad će ovo uživanje da prestane, ali nije prestalo. Skroz do granice sam imao potpuni užitak vožnje po, može se reći, autoputu. Imao sam jednu interesantnu situaciju dok sam vozio. Naime, stao sam pored puta nakon što sam video malo krupniju kornjaču na putu.
Želeo sam da je slikam i sklonim sa puta, naravno. Prebacio sam je na šljunkasti deo i pomno čekao da izviri iz svoje kućice. Auto koji je nailazio se zaustavio i pitao u čemu je problem. Opet sam oduševljen što se ljudi ovde brinu o turistima, a kornjača se taman opustila i krenula da izlazi. Rekao sam da je sve u redu i da sam samo stao da slikam kornjaču. Mislio sam da će nakon toga covek nastaviti svojim putem ili mi bar poželeti sreću u nastavku avanture, ali sam pogrešio. Iz čista mira, covek koji vozi malo ocuvaniji i noviji model Toyote, mi trazi 100$ za slikanje kornjače. Sada već malo temperamentno odgovaram da ne planiram da je kupim i nosim za Srbiju, već samo slikam. Nije hteo da odustane i uopšte nije mario što je svojim autom preprečio obe trake puta. Ovo je hiljadita osoba koja mi traži novac ni za šta. Taj čovek je inače samo u prolazu tu, verovatno je video auto, mene kao turistu i probao da zaradi. Sada sam se već ispravio i bio spreman na sve. Prišao sam mu ljutito i pitao ga u čemu je njegov problem. Rekao sam mu da novac neće videti i da je slobodan da nastavi svojim putem. Tu već njegove crte lica gube na oštrini, ubacuje u brzinu i odlazi. Neverovatni su! Samo novce traže, samo “money”. Kornjača se u ovoj raspravi najviše uplašila, pa nije htela da izađe iz kućice. Fotografisao sam je kako bi me podsećala na ovaj bezobrazluk i pobedu nad njim.
Stotinu kilometara dalje, predivan pejzaž, neki polu-zalazak sunca, krdo kamila i ja se zaustavljam. Dotrčavaju do mene tri čobana i čim sam digao kameru odmah su vikali “money”. Batalio sam sve istog momenta, seo u auto i dao gas. Egipat me prati od kad sam ga napustio. Na granici prolazim bez ikakvih problema. Morao sam malo da sačekam jer im je nestalo struje, ali sve u svemu, brzo sam završio. Ljubaznost graničnog osoblja na ulazu u Keniju me je oduševila. Svi su mi pomogli, odgovarali na svako moje pitanje i još dali po koji savet. Nastavio sam put i na prvom kružnom toku se setio da se ovde vozi levom stranom. Koliko mi je neobično. Sve se nekako nameštam u sedištu jer mi ne prija vožnja levom stranom.
Mora se baš obraćati pažnja i ne sme koncentracija da padne ni jednog momenta. Stao sam pored puta da uslikam brda. Nije bilo nikog u okolini pa mi niko nije tražio pare za slikanje prirode. Strašno… Seo sam u auto i ne razmišljajući vozio sam sigurno 2km desnom stranom. Auto mi je išao u susret i primetih na vreme da idemo istom trakom. Prvo što mi je palo na pamet je bilo “Vidi ovu budalu, vozi mojom trakom, a nema žive duše na putu”. Sva sreća pa mi se na vreme pali sijalica iznad glave i shvatam da sam u celoj priči ja ovde budala. Pokazivao sam rukom kroz šoferku vozaču u znak izvinjenja, a zauzvrat sam dobio njegov osmeh preko celog lica. Vozio sam do mraka i to je bio moj maksimum. Trebao bih oprati Rina ujutru, podići kenijske šilinge i po danu nastaviti put. Naišao sam na motel pored puta i u njemu se smestio.
Zaboravih da vam kažem: sutra ću ribati Rina satima u to sam siguran. Koliko insekata ima na putu po noći, ja toliko u životu nisam video. Samo se lepe za šoferku. Biće šmirglanja.
