Kasno sam legao, oko dva ujutru. Rano sam se probudio jer znam da me čeka duga vožnja.
Nešto mi se nije dalo da ustanem i odem na doručak. Vuklo me je da ostanem u krevetu i surfujem po internetu. Na kraju, u poslednji čas skupljam snagu i krećem na doručak. Tamo nailazim na jednog jedinog momka, belca, koji je odsedao u ovom hostelu sinoć. U prolazu mu želim prijatan doručak i razgledajući švedski sto za doručak biram sebi šta ću i sedam za sto pored.
Momak me poziva da mu se pridružim i tako pocinje nase upoznavanje. Džona ima 21 godinu i dolazi iz Beča, Austrije. Od novca koji je zaradio preko zime radeći kao ski instruktor odlučio je da ostvari svoj san, da se popne na vrh Kilimandžara. Došao je sam jer niko od drugara nije hteo da pođe sa njim. Kako da ne budem oduševljen ovim momkom?! Pitao sam ga, sad kad je već ostvario svoj san, sta će dalje da radi na šta je on odgovorio da bi voleo da poseti Zambiju od novca što mu je ostalo.
“Prijatelju, za petnaest minuta krećemo, nadam se da si spakovan.” I tako je počela naša zajednička avantura od 2000 km od mesta Aruse (Tanzanija) do Lusake (Zambija). Uspeli smo da se potrpamo nekako u Rina. Nije imao puno stvari sa sobom pa smo na knap stali. Ovih dana me očekuje samo vožnja, pa mi taman prija osoba za druženje. Momak je odličan. Pričao mi je o svom osvajanju vrha Kilimandžara. Da budem iskren, kad sam počeo da planiram put želeo sam isto i ja da uradim. Međutim, posle sam pogledao da to nije šala. Ova ekspedicija traje sedam dana i košta preko 1.300 evra. Tako da mi se sasvim dovoljno svidela planina iz daljine.
Rekao mi je da je bilo naporno i veoma hladno ali se definitivno isplatilo. Poslednju noć, prica mi, se sedam sati penjao na vrh kako bi stigao na izlazak sunca. Ne moze recima da mi opise taj dozivljaj. Pricao mi je da je posetio safari.
Video je slonove! Tu sam već bio ljubomoran. Kaze da su dva lava spavala na granama drveta tačno iznad njihovih glava. A sto se zebra tice, prema njegovim recima, doziveo je razocaranje. Iste su gradje kao konji.
Vozali smo se i pricali o svemu. Usput smo naleteli na pripadnike plemena Masaji. Interesantni ljudi. Iako im ne treba jedan jedini cent da zive nacinom na koji zive i oni su trazili malo novca da se slikaju. Nastavili smo da se krećemo. Džona je morao malo u pauzama da sluša Garavi Sokak koji sam puštao, ali se nije bunio. Zaustavila nas je policija po deseti put, ali ovog puta je htela da mi naplati kaznu. Kao vozač automobila sa volanom koji se nalazi na levoj strani moram da imam nalepnice “LHD” (Left Hand Drive) napred i nazad na automobilu i to je samo u Tanzaniji.
Uzeo sam na brzinu dva lepljiva papira, ispisao LHD i zalepio kako mi je receno. Policajac se iznenadio mojim postupkom, nasmešio, vratio dokumente i pokazao ruku da pođemo. Kaže Džona kako je baš hteo da mi izvuče novac. Ne zna on kakvi su Srbi kad im se zagleda u novčanik.
Polako pada noć. Sledeci policajac je hteo da otkupi auto, ali bezuspešno, te nam je preneo da je Dodoma malo veći grad i da bismo tu trebali da prespavamo. Tako i činimo. Stajemo preko puta hotela, malo hvatamo wifi i obojica komirani već u devet uveče ležemo da spavamo.
Komarci su nas izujedali, ali smo fino spavali.
