|
Hoću u Lusaku!!! Budim se u pola šest ujutru. Džona još uvek spava. Ne mogu više da dočekam tu Lusaku! Čekaju nas naši jako dobri ljudi odande. Hoću da čujem srpski jezik, a da nije muzika koju puštam preko telefona. Lagano ustajem i otvaram vrata da proverim Rinovo stanje. Nestrpljenje da dođem mi budi nervozu. Džona i ja smo putovali preko 1.500 kilometara bez problema.
Ovih preostalih 500 kilometara do Lusake mi se čine kao ceo vek. Budim ga jer sam sada već zagrejan da krenemo. Sada već uigrani ko šta radi, za čas spremamo Rina za polazak i krećemo. Brojao sam i naglašavao mu svaki deseti kilometar. Na poslednjih 100 kilometara nisam više mogao da sedim. Skakalo mi se od sreće! Kako će tek biti kad stignem do Kejpa, pitam se. Inače, cilj nije daleko. Od Lusake je Kejp Taun samo 3.000 kilometara udaljen. Stali smo usput samo da zabeležim jedno imanje. Pošto sam malo bio škrt na fotkama ova poslednja dva-tri dana, želeo sam da vidite ono što ja vidim pored puta. Zidovi kuća su im ili od drveta ili od cigala, a krovovi od slame. Prišao sam tim domovima i zamolio njihove stanovnike da zabeležim par kadrova. Dozvolili su mi, a čak su i prišli da budu u kadru za fotografisanje. Zamislite, niko nije tražio novac. Da ne bude da je zbog ne traženja novca, iako neću slagati i to mi se sviđa, ali ljudi iz ove države su vrlo prijatni. Čak i kada je kolona na punktu i kad nam priđu žene sto prodaju limun i banana, dovoljno im je jednom reći da nismo zainteresovani. Mogao bih reći da je mrtva trka ko su mi bolji ljudi, Sudanci ili Zambijci. Saša, naš čovek koji nas dočekuje, mi je rekao da mu se javim kad budem na 20 kilometara od grada kako bi nam izašao u susret. Ja mu se javljam i na 40 kilometara i na 20 kilometara. To jutro smo se čuli, pa se nadam da je razumeo moje nestrpljenje.
Nakon kružnog toka skrećem mu bukvalno u zagrljaj. Čoveka kojeg ne poznajem, kojeg prvi put vidim, grlim kao najrođenijeg. Naglašavam da će biti jos malo prijateljske ljubavi od mene, ali nakon jednog dugog tusiranja. Inače, Saša je čovek koji mi se javio čim smo objavili da krećemo na put ka Južnoj Africi. Nije me pitao da li hoću ili neću samo da me čeka. Vrlo harizmatičan čovek. Prvo sto smo uradili kad smo došli do smeštaja, nakon raspakivanja, jeste degustacija zambijskog piva. Ostavio nas je da se odmorimo i raskomotimo i ugovorili smo kratko druženje za večeras. Zahvalili smo mu se na svemu i nakon nekoliko fotografisanja pored Rina smo se na kratko rastali. Ostalo mi je malo piva još pa smo se Džona i ja vratili za šank. Tu smo upoznali Karlosa koji je Portugalac, ali radi u južnom delu afričkog kontinenta i Dzosa koji je iz Juznoafričke republike. Imao sam razna upozorenja naših ambasada vezano za države kroz koje sam prolazio i kroz koje cu proći i naslusao sam se svakakvih priča, na svu sreću, sve je do sada teklo i više nego dobro. Ali, za Juznoafričku republiku sam čuo dosta negativnih stvari. Kažu da je tamo kriminal na visokom nivou. Dzos, koji je odande, mi je rekao da on ne vozi po Johanesburgu jer je ekstremno opasno.
A onda nam je Karlos ispričao svoje iskustvo iz Johanesburga nakon kojeg smo ostali sva trojica bez reči. Vozio je tada novog Mercedesa ML po gradu. Kriminalci su sa nadvožnjaka bacilo ciglu na njegov auto koja je smrskajući njegovu šoferku uspela da mu iseče tri prsta na desnoj ruci kojom je držao volan. U tom momentu je video kako na sve strane šiklja krv, a zatim mu se vazdušni jastuk otvorio. Od belog praska iz jastuka nije uspeo ništa da vidi i gubeći kontrolu nad vozilom sleteo je sa puta prevrtajući ceo auto. Dok je bio u šoku i bez vida od belog praška u očima kriminalci su dotrčali i opljačkali ga. Uzeli su mu novčanik, sat i mobilni. Na svu sreću, priča Karlos, nisu mu videli pederušu koju je nosio oko struka jer je zahvaljujući njoj i preživeo. Uspeo je nekako da je skine i zaveze oko ruke jer, kako kaže, krv je šikljala na sve strane. Nakon toga je neki čovek pozvao hitnu pomoć i policiju koja je ubrzo došla na lice mesta i izvukla ga živog. Četiri meseca je proveo u bolnici sa slomljenim nogama, napuklim rebrima, iščešenim ramenom i bez tri prsta. Plus što je proveo jedan citav mesec na vežbama kako bi aktivirao drugi deo mozga i sve što je do sada radio sa desnom rukom naučio da radi sa levom. Kriminalci su uhvaćeni zbog lociranja lokacije telefona i osuđeni na 5 godina za pokušaj ubistva.
Jeste i vi ostali bez reči?
Džona i ja smo proveli sate u hodniku na prikačenom internetu javljajući se ukućanima. Priča on na nemačkom, a ja na srpskom i samo jedan drugog pogledamo kad spomenemo reći Dzona ili Nino, Jugo ili Rino, Lusaka i Viktorijine vodopade. Džona je ubrzo otišao da spava, a mene je čekalo brdo obaveza. Nastavio sam da “visim” u hodniku uz telefon, kameru i lap top. Želeo sam da sve uradim do ponovnog druženja sa Saletom. Vreme je bilo da se isplanira do kraja putovanje i izvrši rezervacija karte. Taman kad sam zatvorio laptop stiže mi poruka na vajberu od Saleta da su stigli. Osetio sam da nećemo biti samo nas dvojica. Na moju radost ispred mene su se nasla četiri belca. Upoznali smo se i seli da popijemo piće. Gospodin Cobrić, Nikola Ranković, Doca, Saša i ja smo prošali o životu u Zambiji. Sva četvorica hvale ljude i ističu njihovu dobrotu i ljubaznost. Otvoreni su za saradnju maksimalno. Saša je tu najduže pa mi kaže kako se dosta izgradila Lusaka od njegovog dolaska pa do sada. Rekli su mi da osete nekad nostalgiju pogotovo kad im neko ovako dodje, a kažu da je sada najgore jer je prvi put neko došao sa Jugom. Vreme leči sve pa će i ovo, reče Doca. Uživao sam u drustvu ove četvorice. Svi su mi zanimljivi na svoj način. Pošto je sutra radni ponedeljak za njih, nismo hteli da se zadržavamo. Na rastanku smo se Cobrić, Saša i ja provozali gradom da mi pokažu na brzinu šta se gde nalazi da se sutra ne bih slučajno zagubio. Stali smo na kraju da predahnemo i stavimo nešto u usta. Nakon lagane klope vratili su me u smeštaj i poželeli smo laku noć jedni drugima. Sutra ćemo se opet družiti i opet jedva čekam da ustanem. Momci, ugostili ste me kao najrođenijeg, kako mene tako i moga saputnika Džona. Učinilo ste da mi se ova država mnogo svidi, a i naši državljani u njoj. Hvala vam na tome!
|
