Nino i Rino 50. dan: I srećan sam i tužan

Zamišljao sam kako ću na ovaj dan već biti u Kejpu Taunu, međutim, ne može sve ići po planu. Za tri dana ću biti tamo i ovoj avanturi će doći kraj.

Što se mojih osećanja tiče malo su komplikovani. I srećan sam i tužan. Odmah nakon doručka sam seo u autu da što pre stignem u goste mom drugaru iz Bečeja. On se, radeći na kruzeru zaljubio u jednu Južnoafrikanku i odlučili su da u malom gradu Daglasu započnu svoj zajednički život. Otvorili su prelepu gostinsku kuću pod nazivom „The last eve“ gde sam po dolasku i ugošćen.

Nije je bilo teško naći jer ispred nje visoko viori srpska zastava odmah pored južno-afričke. Bečejac verovatno čuvši zvuk Rina prilikom parkiranja istrčava iz kuće i dolazi mi u zagrljaj. Ja sam prvi Srbin koji je posetio ovu gostinsku kuću i to ni manje ni više već Jugom i zbog toga mi je velika čast. Meseci smo se dopisivali kako jedva čekamo da se vidimo i kako ću dobiti poseban ugostiteljski tretman. Odbrojavali smo dane do našeg susreta i nisam mogao da verujem kad sam mu u poslednjoj poruci napisao da sam na 220 kilometara od njega.

Upoznao me je sa svojoj divnom ženom Nađom, odnosno Nadia, a zatim sa njenim roditeljima koji su takođe fini ljudi. Bečejac mi je pokazao njihovu kuću i prelepo dvorište. Najviše je bio ponosan na svoju bašticu u kojoj je posađena najbolja sorta paprike ajvaruše. Seme je doneo skroz iz Srbije. Kaže da je jednom prilikom pravio ajvar od paprika iz Južne svojoj ženi Nađi i njenim roditeljima i da su bili oduševljeni. Međutim, sadnjom srpske paprike ajvaruše želi da napravi pravi domaći ajvar. To mi se sviđa kod naših ljudi koji su u inostranstvu. Gde god da smo pokušavamo da sebi napravimo srpski kutak na tuđoj teritoriji.

I ne samo zbog nas samih već i zbog drugih. Kaže mi moj meštanin da je imao nedelju dana srpske kuhinje u svojoj gostinskoj kući. Svi su bili oduševljeni hranom. Njegova žena je kuvarica i zamislite kad ona kaže da joj se mnogo sviđa naša hrana. Seli smo svi da se družimo malo i čuo sam kako oni međusobno pričaju afrikanskim jezikom. U stvari to je kombinacija germanskog jezika i domaćeg južnoafričkog jezika. Njihov jezik i holandski su 90 odsto slični. Prema drugovim rečima kao primer je uzeo naš i makedonski. Da ste mene pitali ja bih vam rekao da ima puno skupljanja pljuvacke tokom priče i ono germansko režanje pri izgovaranju „HRRRHRR“.

Familije se ovde drže vrlo čvrsto i povezano. Svi sve znaju i jedni drugima pomažu. Kad smo seli da večeramo svi smo se uhvatili za ruke i zahvalili Bogu za hranu koju nam je omogućio. Takođe su i veoma religiozni. Verovatno je otuda nastala i ta briga o familiji. Održava se taj neki porodični duh koji mi sa balkana polako gubimo. Kad bih vam postavio pitanje samo koliko često godišnje posećujete crkvu mislim da bi vam onda sve bilo jasno. Ne zameram nikom, da me ne shvatite pogrešno.

Da mi nije ovih putovanja moj broj poseta crkvi u jednoj godini bi i dalje bio jedan a da venčanja u crkvi ne računam. Isto bismo trebali da se upitamo da li je nedeljni ručak jedino vreme kad porodica treba da sedi zajedno za stolom. Sećam se kao klinac a to nije toliko davno da smo mnogo češće radili neke stvari kao porodica. Ovde se baš oseti da postoji sloga među ovim ljudima. Kaže mi drugar da ga ženini roditelja gledaju kao na njihovo dete i tako se i ophode prema njemu. Možda sam malo odlutao sam teme sada ali dosta sam razmišljao o ovom načinu ophođenja pa dozvolite da vam dam još jedno poređenje. Imam prijatelja iz naselja s kojim se svakodnevno družim.

Njegovi roditelji održavaju duh složne porodice tako što svi zajedno ručaju svaki dan. Kad god smo negde zajedno znamo da on u određenom vremenu mora da ode kući, ruča, malo provede vremen s njima a zatim se vrati u pod navodnicima moderno društvo. Često se i pošalimo na njegov račun ali mislim da smo u dubini duše samo malo ljubomorni. Sada ćete uvideti poentu.

Pokušavao sam da u senci studiram nas „moderne“ i njega i uporedim dužinu razgovora kad nas pozovu roditelja i kad njega pozovu. Nisam prisluškivao ali sam otprilike mogao da pretpostavim koja pitanja je dobio od svojih roditelja na osnovu njegovih odgovora. Ali tamo gde sam baš shvatio koliko je on u prednosti jeste kad pozovu nas „moderne“ naši roditelji da treba nešto da im pomognemo često odložimo za drugi put jer smo u društvu dok se on izvini što mora da ode ali ima obaveza.

Mi stavljamo društvo odnosno gluvarenje na prvo mesto dok on malte ne skoči da ode. Divim mu se zbog toga i upravo iz tog razloga imam veliko poštovanje prema njegovim roditelja. Lepo je tako nešto imati ali se na tome mora raditi, uložiti i truda i vremena a mi svi imamo iste izgovore i gubimo polako ono najvrednije. Toliko od mene po tom nekom pitanju. Želeo sam da vam dočaram u stvari koliko se ovde oseti ta toplina a nisam bio s njima ukupno ni dva sata.

Upoznao sam još jednog njihovog člana porodice a to je mali mačak pod imenom Lav. Naziv je dobio zato što je jako borben i voli da grize i da se grebe. Naučio sam to na teži tačnije bolniji način. Tako da se može reći da sam na ovom putovanju video sve životinje sem slona. Zaboravih da vam kažem da su mi opet istrčavali majmuni na put. I opet je bila ista priča. Ja stanem da ih slikam a oni pobegnu.

Tako da vam sledeći put neću ni naglašavati da sam ih video, a kamoli da sam trčao za njima u nadi da ću ih slikati. Odustajem. Svaki put se vratim u auto bez slika i još ne mogu da nadišem jer mi je kondicija ravna nuli. Nisam se šetao po gradovima još od Zimbabve kad sam čuo da nije baš sigurno na ulicama. Svi pričaju kako nestaje rasizam, ali ovde ga baš ima. Delimično je i to razlog a i ima nešto u tome što ovde nema srednjeg staleža. Belci su prebogati, a crnci žive u limenkama. Žalosno je videti ogromne vile sa velikim travnjacima sve poređane jedna za drugom u centrima grada, a nakon samo kilometra ili eventualno dva kreću kućiće napravljene od limenih ploča.

Išli smo u vožnju Rinom nas dvojica. Nije mogao da veruje da se posle toliko godina vozi u Jugu i to u Južnoj Africi. Ljudi moji, sve je moguće sa Jugom. Nadam se da ćemo uspeti da prikupimo finansijska sredstva i da ću vratiti kući Rina pa ćemo i sledeće godine da učinimo nešto nemoguće sasvim mogućim!
Slučajno zaboravih da naglasim da je kum poslao ajvar za moga Bečejca!