Nino i Rino 1. dan: „Gde ćeš ti da putuješ? I to jugom? Pa što sam? Hoceš uspeti?“

Puno je vremena prošlo otkad sam ovo poslednji put radio. I još sada radim sam…

Ako želite da čujete da ste bili u pravu, evo napismeno i dokumentovano – u pravu ste bili. Mnogo je teško ići sam. E sada ide ono ali…

Nekolicina faktora je uticalo na moju odluku, ona glavna je naravno da sam rođen kao ovan. Takođe mogu reći za sebe da sam još uvek mlad. A dobro znate da se kao rezultat kombinacije ove dve stvari uvek dobije neka ludost. Je l još treba da vas navodim da shvatite da pričam upravo o ovome i da  je ovo putovanje jedna velika ludost? – i mislio sam da ste me ispratili.

Radio sam na ovom projektu od decembra. Do sada sam sve isplanirao, svaki svoj sledeći korak znam i razmišljao sam ako Rino izgura, nebo će nam biti granica. U ovom slučaju, Kejp Taun. Sve je bilo u redu. Sve je bilo spremno. Što je najgore, jedva sam čekao da krenem… Onda je došlo to jutro 25.04, jutro pred polazak. Ustao sam u sedam sati, respektivno. Ne škodi sve još jednom proveriti. Tibor iz Delmaxa javlja da su rezervni delovi spremni da“uskoče“ u gepek. Zoki iz sitografske radnje kaže da je auto izlepljen nalepnicama. Sve teče po planu. Taman imam vremena da sednem i uz lagani doručak popijem kaficu u bečejskom Montevideu.

Istog momenta me hvata ogromna trema i počinjem da sumnjam u sebe. Milion pitanja mi se motaju oko glave; Gde ćeš ti da putuješ? I to jugom? Pa što sam? Hoceš uspeti? Šta ako ovo…? Šta ako ono…? itd. Griz nisam uzeo od doručka, gutljaj od kafe takođe. Otišao sam kući i rekao sebi – nema nazad.

Ispraćaj je bio skroman i pun ljubavi, baš kakav mi je bio potreban. Porodica, druga porodica (Đoletova porodica), bliža rodbina i prijatelji. Usledilo je  malo slikanja, a puno zagrljaja i lepih želja za put pa onda uz zvuke sirene sa policijskog fiće iz old timer kluba krenuo sam na put. Na izlazu iz Bečeja fića se vraća nazad a ja svoj put nastavljam sam. I dalje pod euforijom ispraćaja pičim da ostvarim svoj cilj i taman kad sam osetio da nema sumnje, na nekom dvadesetom kilometru od starta, mimoilazim se s kamionom i kako me je prošao tako je krovni nosač krenuo u njegovom smeru. Sva sreća pa nije bilo nikog iza mene na putu i niko nije povređen. Zaustavljam se istog momenta i vidim da mi je spao krovni nosač. Razmišljam kako je njegova funkcija svakako beskorisna jer je na njemu samo drugi rezervni točak za kojeg ja inače imam mesta u autu, plus što povećava potrošnju jer nije aerodinamičan.

Suočen sa problemom nalazim rešenje da je najbolje da se rastanem s njim i nastavim put. Iskorišćavam samo reklamu Termalac koja se na njemu nalazila i lepim je iznad šoferke. Vraća mi se polako sumnja da je ovo ipak veliki zalogaj za mene, ali ne želim odustati. Govorim sebi “da Bog da mi to bio najveći problem na ovom putu” i uz vraćanje sebi volje i ubijanje sumnje nastavljam put. Plan je da usput samo svratim do Beograda i potpišem već spremne dokumente za putno osiguranje. Ovim putem bih se zahvalio mladim damama iz osiguravajuće kuće na njihovom doprinosu. Naravno, ne bi to bio Beograd da se bar jednom ne izgubiš u njemu. Uspem nekako da se izvučem iz problema vođen Đoletovim rečima o tome koji je koji most i nastavim dalje. Interesantno da su me svi ljudi koji su prisustvovali ispraćaju već na izlazu iz Beograda zvali da pitaju kako ide. Mislim se u sebi pa kako može da ide nisam ni 100km autoputa prešao ali ajde, brinu ljudi pa lepo odgovaram. Uz normalnu vožnju Rino pokazuje da je mator za petu brzinu. Pri brzini od 100km/h izbacuje iz pete brzine.

Odmah zovem GTC i Leson da se informišem šta mi je raditi. Nažalost, nijedan njihov odgovor mi se ne uklapa u planove. Pokušavam da zovem automehaničare iz gradova koji slede i niko ne može da mi odmah reši problem. Razmatram situaciju i odlučujem da će Rino nastaviti do našeg zajedničkog cilja bez pete brzine. U početku sam to video kao još jedan znak da treba da odustanem i taman kad je opet krenula sumnja da se budi shvatam da u četvrtoj brzini mogu idealnih 80km/h da proizvedem i da mi to odgovora najviše. S obzirom da sam sada sam i da moram da mislim o mnogo stvari sporija brzina me opušta i samim tim dozvoljava da se mnogo bolje organizujem. Ono što sledi možda ne bih trebao da kažem i molim da deca sa probnim dozvolama sledeću rečenicu ne čitaju. Lagana vožnja mi odlično odgovara za korišćenje telefona kako za navigaciju tako i za rezervaciju smeštaja i javljanje ukućanima. Sve u svemu, ovo je bio dobar i uspešan dan jer sam prešao onoliko koliko sam planirao. Nalazim se u Skoplju, glavnom gradu Makedonije i pošto prethodne noći nisam uhvatio puno sna, ovim putem vas pozdravljam i hvala vam što me opet pratite.