Prethodnu noć sam sve spremio za ambasade. Alarm je zvonio u sedam a za njim i buđenje. Dogovor je je bio sa Draženom, čovekom iz naše ambasade u Kairu, da dođem u devet. Imao sam sat vremena šetnje do odredišta. Prijala mi je duga jutarnja šetnja. Podsetila me je na rad preko zime na Kopaoniku. Svako jutro sam uživao šetajući po snegu od smeštaja do malog kafića zvanog Pajino Preslo.
Kairo se ne menja, za njega nije bitno da li je noć i dan, on je prebukiran, prezvučan i prljav. Na ulazu u ambasadu me dočekao upravo on, Dražen, i seli smo u njegovu kancelariju. Nažalost, ambasador je bio poslovno odsutan pa smo morali sami da se snalazimo za kontakte Etiopijske ambasade. Vizu za Etiopiju je vrlo teško dobiti. To sam mogao zaključiti iz razloga što jednostavno nisam mogao da dođem do njih ni na jedan mogući nacin.
Išao sam u Budimpeštu – poljubio vrata jer pametnjakovići nisu dve godine odjavili adresu. Putem pomoćnika ministra za turizam Rasima Ljajića dobio sam broj telefona iz etiopijske ambasade u Italiji. Zvao italijanski broj i nakon pritiska na taster broj 3 kako bih dobio engleski jezik svaki put mi je poziv bio prekinut. Ostala mi je poslednja šansa upravo ovde u Kairu.
Znam da zvuči previše naivno što sam toliki put rizikovao i da bih mogao da se upravo odavde vratim ukoliko ne dobijem vizu ali morao sam da položim svu nadu u naše drustvo iz ambasade. U stanju pripravnosti nam je i Oreta, otpravnik poslova iz srpske ambasade u Etiopiji. Trebao sam da sačekam ambasadora, ali mi đavo nije dao mira. Otišao sam i u etiopijsku ambasadu da ih pripremim za sutra. Razgovarali smo, objasnio sam im situaciju i došli smo do potencijalnog rešenja.
Nista bez direktnog poziva našeg ambasadora. Vraćam se u našu ambasadu, a ispred me je čekao Dražen. Odveo me je u jedan restoran pod šatorom gde smo naručili da jedemo. Posle trinaest dana sam jeo čorbu! Obrok je bio odličan. Nakon moje čorbe smo podelili poveći oval ćevapa i raznjica. A probao sam i babaganus salatu.
Reče Dražen da je to libijski recept. Tako punih stomaka smo se vratili u ambasadu da me sprovede po istoj i upozna sa svojim kolegama. Inače, deo naše ambasade odnosno vila je ostatak kralja Petra prvog. Nakon što je izbio rat, on je otišao u Ostrog pa odatle došao u Kairo. Od poslednjeg novca iz naših rezervi je kupio ovu prelepu građevinu od Britanaca i preselio ceo parlament upravo ovde. Unutra je prelepo. Ima onaj stari, kvalitetan nameštaj u skoro svakoj prostoriji. Isli smo od prostorije do prostorije i tako me je redom upoznao sa Monikom, Vladanom i Hajdom.
Seli smo svi zajedno i pričali o putovanjima, kako o mom tako i o njihovim. Nakon nekoliko sati druženja, morao sam da pođem jer mi se baterija na telefonu praznila a ukoliko mi se ugasi ja neću znati da dođem do hostela. Zahvalio sam im se, pozdravio i krenuo polako kući.
Na izlazu smo se dogovorili da se vidimo ujutru i da ću imati tu čast da lično upoznam našeg ambasadora. Došao sam u smeštaj iscrpljen od toliko sati šetanja da sam se na brzinu istuširao i legao da odmaram. Jedva čekam da saznam kako će se sutra stvari odvijati. Hoću li već u sredu izaći iz ovog grada ili možda ipak ne?! I mene interesuje koliko i vas.
Dražene, tebi najlepše hvala na pomoći ali i na čorbici.
