Trzam se na kucaje po prozoru. Da nije neki „deja vu“, pa da sam opet na granici. Otvaram oči i gledam u nepoznatog čoveka koji traži bakšiš. Nije mu bilo teško da dođe skroz do auta, vidi da spavam i probudi me u nadi da će dobiti koji dinar.
Nastavak je cenzurisan zbog male dece koja nas prate, ali sam poprilično ubeđen da mu više to nikad neće pasti na pamet. Nakon izbacivanja negativne energije, osećao sam se mnogo bolje. Usledila je standardna provera i krenuo sam na pumpu. Rečeno mi je da će u jutarnjim satima biti benzina.
Nakon kilometra vožnje vidim kolonu onih njihovih “Tok-Tok” motora. Nije mi problem što ću čekati tako da me to ne nervira. Naprotiv, raduje me što su tu svi ti motori, jer to znači da je stigao benzin. Kako sam stao na kraj kolone tako su me svi pustili na sam početak. Natankovao sam pun auto i kanister. Bio sam prezadovoljan. Imao sam zeleno svetlo da pičim skroz do Adis Abebe. Zahvalio sam se motoristima i krenuo na put. Gore, dole, gore, dole. Divim se izdržljivosti Rina. Trenutno sam najponosniji vozač automobila.
Prošao sam mnogobrojna sela. Svuda je ista priča. Kuće od drveća i slame. Ljudi se šetaju, a za njima i stoka. Deluju jako srećno. Klinci se igraju onih starih igara, kao, na primer, šutanje kamenčića dok skačeš na jednoj nozi, vrte felnu štapom i trče za njom, a ono što sigurno verovatno više niko od nas ne zna, uzmu bič za konje i proizvode male eksplozije vrteći ga iznad glave. Uhvatila me je kiša u Etiopiji, pljusak – da budem precizniji. Koliko sam bio iznenađen, govori to da mi je prozor bio skroz spušten i kiša je upadala unutra. Pokisao sam skroz, a i ostatak stvari unutar kabine. Znam da vam pada na pamet logično rešenje, a to je zašto nisam samo podigao prozore. Za dizanje prozora moram da stanem, šrafcigerom sklonim tapacingur sa vrata i dignem ručno prozore pošto mi je pukla ručica. Sada vam je sve jasnije, pretpostavljam.
Nakon kojeg kilometara sam stao pored puta i u smejanju do suza sam se brisao peškirom i presvlačio. Prolaznici su se smejali zajedno sa mnom i svirali mi. Da ne bi došlo do još jedne iznenadne nezgode podigao sam prozor i zaglavio šrafciger između vrata i stakla da ne bih opet spao. Nastavio sam putovanje prema glavnom gradu. Veći deo puta je dobar, naravno sa spuštanjem i dizanjem, i dobro održavan. Primetili ste da su slike skromnije kad su dani kad moram da pređem veći broj kilometara. Nadam se da ne zamerate, ali moram i rok da ispoštujem. Ja bih najradije putovao godinama i detaljnije vas obaveštavao, ali sve ovo moram u pedesetak dana da obavim. Nastavljajući put, u prolazu sam naleteo na svadbu. Masa ljudi je zatvorila glavni put i slavila. U prolazu sam uspeo da ih snimim i nadam se da će internet biti dobar, pa da i vi vidite kako je izgledalo. Ponela me je atmosfera, pa umalo i ja nisam izašao da igram. Da ostanem u vozačkoj poziciji me je podsetila činjenica da se nisam tuširao tri dana.
Nastavio sam put uz najlepše pozdrave mladencima i zvukova sirene Rina. Pored puta sam naleteo na tri musketara u etiopijskoj verziji. Hteo sam da ih slikam, a oni su tražili pare. Na kraju smo napravili kompromis. Ja sam ih slikao, a nisu dobili pare. Pokazao sam im slike i svidele su im se. Nažalost, nemaju ni Instagram ni Face, pa nismo uspeli da se razmenimo. Otišli su kao veoma humani jahači. Padala je noć. Stao sam pored puta na nekom spustu koji kao da je trajao godinama. Ostavio sam ga u drugoj, podigao ručnu, ali pošto znam Jugiše, hteo sam da na miru spavam pa sam se osigurao postavljanjem kamenja ispred točkova. Mislim se u sebi, hoće li ti lavovi već jednom. Svi ste mi nešto pretili njima, a oni se izgleda uplašili… Tako sam i mislio.
