E, sad, nismo slagali da smo lepo spavali. Zime jeste bilo preko noći, ali smo bili pripremljeni. Spavali smo sa zatvorenim prozorima zbog komaraca i kako bismo nadisali, a samim tim i nadvladali hladnoću.
Pripremamo Rina za polazak, ali pre toga pokušavamo da nabavimo zambijsku sim karticu. Čovek iz prodavnice nam je rekao da ćemo morati da sačekamo do 40 minuta na aktivaciju jer nema dobru mrežu. Bili smo potpuno spremni za polazak, pa nam je mnogo značilo da vozimo tih 40 minuts umesto da sačekamo. Inače, pri odglasku smo procčtali slogan telekomunikacione mreže koji glasi “Airtel better than nothing”, tako da se može reći da smo doneli dobru odluku. Na putu kad smo stali da jedemo našli smo drugu mrežu i nakon desetak minuta imali 1 GB interneta. Sasvim dovoljno s obzirom na to koliko ovde uopšte i ima mreže. Zaboravio sam da napomenem da je Rina na granici pregledao Interpol. Obavezni smo da prilikom prelaska putanje do sledeće granice na obeleženim mestima gde su smešteni punktovi dobijemo pečat, kao vid čekiranja.
Na dve čekirane jedinice su mi policajci tražili pored isprava i broj telefona kako bi me pozvali kasnije radi kupovine Rina. Dao sam im srpski broj na koji sam nedostupan, pa neka pokušavaju. Jedan je nudio 1.500 $. Nastavili smo put i uživali u vožnji dok se u Rinu održavao koncert Garavog Sokaka. Prevodio sam Džonatanu reči koje je Bane pevušio i objašnjavao da je to muzika iz moje ravnice. Do Lusake, gde su nas čekaju naši ljudi, ima dosta da se vozi. Jedva čekam da ih vidim i da čujem opet srpski jezik. Do cilja imam nešto manje od 4.000 kilometara. Razmišljam se koliko je u stvari ovo dobar auto. Ako sve bude u redu, Rino i moja malenkost smo za nedelju dana u Južnoafričkoj Republici.
Divim se samom sebi što sam dogurao dovde, ali se više divim Rinu. Može se reći da je s pola snage išao ovim putevima i uspevao da ih savlada. Moj ljubimac Rino je svemoguć! A uskoro ću vam to i dokazati – ako vam ovo već nije dovoljno. (Smeh) Odlično je što je Džona sa mnom. Prija mi malo društva posle toliko dana. Zanimljiv je momak. Pričamo o scenama iz filmova i tako nam prolaze kilometri.
Ljudi, jel treba da podsećam na 16.6.2018. i Festival „Bečej noću”? I mislio sam… Bio ja tamo ili ne, posetite moj gradić koji je pun uspešnih sportista, inteligentnih ljudi i ljudi kao što sam ja, sa ludim idejama. Sedite u Montevideo na kafu pa gledajte iz bečejske perspektive na svet. Kupite savrsenu ružu u Ikebani svojoj lepšoj polovini. A kada pojedete nešto iz pekare „Aleksandra“ poželećete da se vratite u Bečej. Više ona stara priča za žuti vodu ne važi. Permutovali smo je mi meštani i sada glasi: “Ko pojede nešto u pekari Aleksandra put će ga opet dovesti u Bečej”.