Rastajem se sa Rinom i nadam se da se vidimo uskoro
Rastajem se sa Rinom i nadam se da se vidimo uskoro

Kako sam zamišljao da će moja noć pored mora biti idealna nisam mogao da verujem koliko sam loše spavao. Probudio sam se ukočeno i još umorniji nego što sam legao. Zanemario sam sve to jer je danas veliki dan za mene, a još veći za Rina. Odlazi mi na trajekt i ide u Haifu, Izrael. Videcemo se tek za tri dana.

Kao što sam i spavao pored luke trebalo mi je samo nekoliko minuta da ga ostavim. Dobio sam jedan papir koji uz pasoš treba lično da odnesem u carinsku službu, dobijem pečat, nešto tamo potpišem i da se vratim sa tim istim dokumentima i ostavim ključeve.

Snovi i konfor u Rinu
Snovi i komfor u Rinu

Lavrio stvarno nije veliki grad, ali džaba meni onaj isti lik iz luke objašnjava gde da idem. Upućujem se u smeru koji mi je pokazao da rešim poslednji problem. Stajem u grad, nemam pojma ni šta trazim pa krećem da se raspitujem. Niko živ ne zna za carinsku službu a žive u gradu sa ogromnom lukom. Interesantni su ovi Grci.

Nailazim na momka iz Kipra koji savršeno priča engleski. Kaže da zna dosta Srba koji su na njegovom ostrvu i pita me da li znam Petra Petrovića. Krećem da se smejem jer sam ga gledao na svakoj kreditnoj kartici svih reklama banaka, na svim mogućim načinima koji su koristili Petar Petrovic kao šablonsko ime i prezime. Objašnjavam mu situaciju i upućujem mu pitanje da li on zna neki par iz Bečeja koji je tamo, ali izgleda da mu ne zvuči poznato.

Zahvaljujem se i upućujem ka carinskoj. Na putu ka službi sam ugledao kamion sa bugarskim tablicama, izlazi vozač, a ja na glas ga pozdravljam sa rođeni. Gleda me kao tele i odgovara da je Grk a ne Bugarin. Odmahujem rukom i ulazim u carinsku sluzbu upravo izgubivši potencijalnog brata. Pri povratku na luku sa rešenim dokumentima se rastajem jos jednom od Rina. Do sledeceg viđenja moj verni prijatelju!

Sa teškog rastanka odlazim odmah i na autobusko stajalište. Rečeno mi je od više izvora da autobus ide na svakih sat vremena za Atinu. Čekajući bus razmišljam o tome šta bi bilo kad bi se nesto desilo sa avionskom kartom i da nikad ne vidim Rina. Ni jedan auto ga ne bi zamenio, cak ni Fiat Grande Punto 1.4 sport…eh sad, necemo preterivati…

Moje omiljeno jelo je na trpezi
Moje omiljeno jelo je na trpezi

U svakom slučaju, nadam se najboljem i jedva čekam da stignem u Atinu jer me čeka Edi iz Pireja, da nastavimo gde smo stali sa upoznavanjem. Odlazimo u njegov stan gde nas docekuju njegova žena Žuza i njihov pas Gringo. Iznenađuju me sa špagetama – mojim omiljenim jelom! Ubrzo posle toga jedemo i baklave i mene odjednom hvata san. Edi je pričao o nekom lečenju putem energije u šta ja stvarno ne verujem i izgledalo je kao da mi je bilo dosadno, ali sam stvarno želeo malo da prispavam.

Bilo mi je neprijatno da kažem jer je jos uvek bio dan. Žuza primetivši da zevam po stoti put sprema krevet i ostavljaju me da se odmorim. Zahvalan ovim ljudima na svemu što su učinili za mene ležem na sat dva da spavam. Međutim, s obzirom da sam legao u osam budim se u dva ujutru.

Koja promena iz jugiše u trosed leći. Koji komfort! Spavao sam kao beba. Nisam želeo da se budim. Video sam koliko je kasno, nadajućci se da ukucani ne brinu jer im se nisam javio pred spavanje istog momenta im pustam poruku. Ostavljam telefon, rotiram se za 180 stepeni i nastavljam da uživam u komfortu sklopljenih očiju.

Pun Mesec i more
Pun Mesec i more

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име